You are here

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“

SMEDEREVO, 30. novembar 2018 – Udruženje za promovisanje slobode izražavanja – Podunavska inicijativa je na portalu Podunavlje.info i istoimenoj Fejsbuk stranici, od 1. septembra do danas, 30. novembra, realizovalo projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“. Za tri meseca implementacije, objavljeno je 14 medijskih sadržaja (tekstova) i 14 audio sadržaja, praktično radio emisija, svaka u trajanju od desetak minuta, namenjenih, pre svega, slepim i slabovidim osobama. Razgovarali smo sa stručnjacima na temu porodičnog nasilja, iz javnog i civilnog sektora. Žrtve nasilja, ali i “tihi svedoci” ispričali su nam svoje i tuđe potresne priče. Organizovali smo tribinu povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama. Na samom kraju tromesečnog rada, povodom završnice projekta, neki od članova projektnog tima preneli su svoje utiske.

„Imajući u vidu da nasilje u porodici u više od 75% slučajeva trpe žene, fokus projekta „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“ je bio upravo na tom segmentu, ali je takođe, skrenuta pažnja na specifičnosti nasilja nad starima, decom i osobama sa invaliditetom. Time je praktično, na lokalnom nivou, javnosti u Smederevu, po prvi put, tema nasilja uz prateću statistiku, raspoložive podatke i iskustva institucija i ustanova, predočena sveobuhvatno i sa više aspekata.

Kroz čitav projekat, autori su nastojali da ohrabre kako žrtve, tako i sve oni koji znaju da neko drugi trpi nasilje, da to prijave. Otuda je korak po korak u tekstovima objašnjena procedura: anonimno prijavljivanje, kome se obratiti, šta se dešava nakon prijave i slično. Isti efekat postignut je objavljivanjem niza priča i iskustava stručnih radnika koje svedoče o tome da izlazak iz porodičnog nasilja jeste težak, ali moguć i da se, čak i u situacijama koje na prvi pogled deluju sasvim obeshrabrujuće (kada je žrtva potpuno ekonomski zavisna, nema posao, drugi smeštaj, ni podršku svoje porodice i roditelja) može pronaći rešenje. Najvažnija poruka projekta u tom smislu bila je da se čitaocima predoči da od toga da li će nasilje biti prijavljeno ili ne, neretko zavisi i da li će se nečiji život okončati na silu i koliko smo svi, kao društvo odgovorni ukoliko se tako nešto dogodi, a niko nije reagovao na vreme. Ne čekajte da vaša majka, sestra, rođaka, komšinica ili prijateljica postanu deo statistike, još jedan u nizu brojeva koji se navode kao slučajevi sa tragičnim ishodom. Spasite ih dok je još moguće, prijavite nasilje“, poručuje Anika Živanović.

„Osim važne osnovne priče o porodičnom nasilju, u ovom projektu posebno sam se bavio nasiljem nad starijima o kojem se malo ili čak uopšte ne priča, a o deci, kao žrtvama nasilja,  govorila je naša sugrađanka koja je i sama i to u dva braka, od obojice, sada bivših muževa doživela porodično nasilje. S obzirom na to da žrtva nasilja često kasnije postane nasilnik, mislim da je dobro  da smo skrenuli pažnju na prevenciju. Siguran sam da će se u skorijoj budućnosti prevenciji nasilja posvetiti mnogo više pažnje, pogovoto je važno preventivno raditi sa mladima. Sve ovo potvrđuje da bi o nasilju u porodici trebalo mnogo više da se govori i u medijima, na primeren, a ne senzacionalistički način. Mislim, i to je veoma značajno, da smo tokom čitavog projekta imali prave sagovornike o svim vidovima nasilja“, smatra Dragan Pavlović.

Nesporno je da su najranjivija od svih kategorija – deca. U nekom narednom projektu, saglasni su autori, trebalo bi da se više pažnje i medijskog prostora posveti upravo njima, u kontekstu ovog projekta, a to je bilo porodično nasilje. Međutim, to je samo prva karika, sledeća je vrtić, škola, odnosno zajednica u širem smislu. Republika Srbija se ratifikacijom Konvencije o pravima deteta Ujedinjenih nacija obavezala da obezbedi ostvarivanje svih prava deteta, a naročito pravo na zaštitu od diskriminacije i svih oblika nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, potpunu informisanost, na pravično postupanje i zaštitu privatnosti, kao i da detetu koje je bilo izloženo nasilju i diskriminaciji obezbedi podršku za fizički i psihički oporavak i njegovu socijalnu reintegraciju. Propisima u oblasti obrazovanja i vaspitanja su bliže uređena pitanja zaštite dečjih prava. U okviru Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja je propisana zabrana fizičkog, psihičkog, socijalnog, seksualnog, digitalnog i svakog drugog nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja zaposlenog, deteta, učenika, odraslog, roditelja odnosno drugog zakonskog zastupnika ili trećeg lica u ustanovi. Pravilnikom o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje je bliže regulisano postupanje ustanove u takvim situacijama. Pravilnikom o protokolu su propisani sadržaji i načini sprovođenja preventivnih i interventnih aktivnosti, uslovi i načini za procenu rizika, načini zaštite od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, praćenje efekata preduzetih mera i aktivnosti.  Ali, o svemu tome, nekom drugom prilikom.

Na kraju veliko hvala: svim sagovornicama i sagovornicima, svim saradnicama i saradnicima na projektu, kao i medijima koji su promovisali projekat, posebno Milanu Medenici, Goranu Tomanoviću, Bojanu Cvejiću i Ivani Gvozdenović.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...

U porodičnom nasilju stradalo 30 žena i 13 muškaraca

SMEDEREVO, 24. novembar 2018 – Kao posledica nasilja u porodici, od početka godine do 15. novembra, u Srbiji je smrtno stradalo 30 osoba ženskog pola, od kojih u 25 slučajeva nije bilo prijavljeno porodično nasilje, izjavio je Predrag Dragović, glavni policijski inspektor u Odeljenju za prevenciju i suzbijanje nasilja u porodici u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije povodom 25. novembra – Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama.

Kako je naveo na tribini u Smederevu, u istom periodu, takođe u okviru porodičnog nasilja, života je lišeno i 13 osoba muškog pola, od kojih u 11 slučajeva nije bilo prijave nasilja. Zato je Dragović apelovao da se nasilje u porodici prijavljuje, pre nego što dođe do izvršenja krivičnog dela, On je naglasio da je u Operativnom centru MUP-a otvorena besplatna telefonska linija – 0800-100-600, za prijavu svih vrsta nasilja sa elementima nasilja u porodici i može da se prijavi anonimno.

– Od primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, od juna 2017. godine do 15. novembra ove godine, izrečeno je ukupno 36.370 hitnih mera o udaljenju nasilnika. Od toga, privremenog udaljenje učinioca iz stana bilo je 11.212, a privremene zabrane učinioca da kontaktira žrtvu nasilja 25.158 hitnih mera. Od strane suda produžene su 19.702 mere i prekršene 2404 mere. Zakon (o sprečavanju nasilja u porodici) je preventivan i njegov smisao je da se reaguje brzo i blagovremeno, dok ne dođe do krivičnog dela – kazao je Dragović.

Prema njegovim rečima, na Policijskoj akademiji u toku je treći ciklus obuka za policijske službenike i do kraja godine će biti oko 1350 policijskih službenika obučenih za primenu Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.

Socijalna radnica u Domu zdravlja Smederevo Vesna Emeršić na tribini u Smederevu izrazila je veliko zadovoljstvo zato što je donet novi Zakon o sprečavanju nasiljui u porodici i što je počeo da se primenjuje vrlo ozbiljno. Naglasila je, takođe, da je policija dobila izuzetne obuke i da je saradnja svih institicija koje se susreću sa nasiljem zadovoljavajuća. Statistika pokazuje da nasilje u porodici ili u partnerskim odnosima traje od tri do pet godina, pre nego što se žrtva prvi put osnaži da nekome kaže da trpi nasilje. I to je najčešće majka koja u tom trenutku ne pokaže razumevanje za taj veliki problem i onda opet prođe mnogo vremena dok žrtva ponovo ne kaže nekom drugom.

– Ono što je problem našeg društva, to je da mi stalno idemo na lečenje, a da ispuštamo preventivu. Preventivno delovanje jeste da već od prve godine srednje škole, jer sada još uvek ima brakova sa 16, 17 ili 18 godina, devojke koje su u riziku da uđu u nasilnu vezu, a kasnije i u brak u kojem može da bude još više nasilja, da ih naučimo da prepoznaju nasilnika i nasilje u partnerskoj vezi, pa tek onda da vidimo šta će se desiti u braku – istakla je Emeršićeva.

Posebno ranjiva jesu deca. Zdravstvene ustanove u Srbiji nedavno su dobile nove protokole o zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Treba očekivati da će iste protokole dobiti Ministarstvo unutrašnjih poslova, prosvetne institucije, centri za socijalni rad, sudstvo, tužilaštvo, jer protokoli moraju da budu jedinstveni i umreženi.

– Jedno od novih vidova zlostavljanja jeste eksploatacija dece, pa je jedna seksualna eksploatacija. Zatim uloga posmatrača porodičnog nasilja, dakle dete kao posmatrač porodičnog nasilja. To je novina u zlostavljanju dece. Između ostalog da naglasim da je sada medicinsko zlostavljanje – nevakcinisanje dece. Starije žene, takođe, biće izdvojene kao ranjiva kategorija, u okviru porodičnog nasilja. Stariji i deca, ne znate šta da kažete ko je ranjiviji i ko je manje sposoban da se zaštiti od nasilja – naglasila je Vesna Emeršić, socijalna radnica.

Psihoterapeut, psiholog i porodični savetnik, Srbijanka Andrejić, na tribini je govorila o specifičnim problemima kada se nasilje pojavi u porodicama sa osobama sa invaliditetom, a znakovni prevodilac je čitavu tribinu simultano prevodila prisutnim gluvim i nagluvim osobama.

Žrtva porodičnog nasilja S. M. je sa prisutnima podelila svoju potresnu životnu priču, nakon koje je gošća tribine, profesorka Maja Stanimirović, pročitala svoju pesmu “Krik”

Udruženje za promovisanje slobode izražavanja – Podunavska inicijativa iz Smedereva, u saradnji sa Gradskim savezom socijalno humanitarnih organizacija Smederevo, organizovalo je u Istorijskom arhivu Smederevo izuzetno posećenu tematsku tribinu o porodičnom nasilju pod nazivom „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“.

Tribina predstavlja završnicu medijskog projekta koji pod istim nazivom realizuje Podunavska inicijativa na portalu Podunavlje.info, a neposredan povod za održavanje tribine je 25. novembar – Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

Čitaj dalje...

Tribina „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“

SMEDEREVO, 22. novembar 2018 – Udruženje za promovisanje slobode izražavanja Podunavska inicijativa iz Smedereva, u saradnji sa Gradskim savezom socijalno humanitarnih organizacija Smederevo, organizuje ovog petka tribinu pod nazivom „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“.

Pored socijalnog radnika, psihoterapeuta i žrtve porodičnog nasilja, učešće na tribini je potvrdio i Predrag Dragović, glavni policijski inspektor u Odeljenju za prevenciju i suzbijanje nasilja u porodici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.

Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije podržalo je realizaciju medijskog projekta Podunavske inicijative „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“ na portalu Podunavlje.info. Projekat se bavi problemom nasilja u porodici – nad ženama, decom, starijima i osobama sa invaliditetom.

Tribina praktično predstavlja završnicu projekta, a biće organizovana u Istorijskom arhivu Smederevo, u petak, 23. novembra, sa početkom u 11 časova. Neposredan povod je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Ulaz je slobodan, a za osobe sa invaliditetom u kolicima biće postavljena priručna rampa na ulazu u Istorijski arhiv, dok je za gluva i nagluva lica obezbeđen prevodilac.

Čitaj dalje...

Deca – sve češće žrtve nasilja u porodici

SMEDEREVO, 18. novembar  – U 2017. godini, smederevski Centar za socijalni rad je u 448 slučajeva, radio sa decom koja su žrtve nasilja u porodici ili potiču iz porodica poremećenih odnosa sa rizikom da se nasilje dogodi.  Najvećim delom, (245 slučajeva) reč je o deci uzrasta od 6 do 14 godina, a zatim o maloletnicima starim između 15 i 17 godina (105 slučajeva). Njih 43-oje bilo je u kategoriji starosne dobi do dve godine, a 55 uzrasta od tri do pet godina. Takođe, bilo je i 75 slučajeva dece sa neadekvatnim roditeljskim staranjem.

Statistika ove ustanove socijalne zaštite dalje beleži i da, kada je reč o prijavama porodičnog nasilja, 68-oro dece živi u biološkim porodicama, a dvoje je smešteno u srodničke ili druge hraniteljske porodice.  Fizičkom nasilju bilo je izloženo 22-oje dece, (8 dečaka i 14 devojčica), a zanemarivanju 18 dečaka i 29 devojčica. Evidentiran je i jedan slučaj psihičkog nasilja. Ali, deca su, prema iskustvima sociologa i psihologa mnogo češće indirektne žrtve nasilja u porodici.

„Stručni radnici su radili sa decom koja su bila izložena nasilju ili zanemarivanju ili u riziku od istih. To su deca izložena ugrožavajućim faktorima po život i zdravlje u biološkoj porodici ili je postojao rizik za njihov pravilan psihofizički razvoj. Tokom 2017. godine broj dece u ovoj korisničkoj grupi je uvećan za 37,8 u odnosu na prethodnu. Najveći broj maloletnih je bio izložen indirektnom psihičkom nasilju gde su, direktne žrtve, po pravilu majke. Jedan od razloga uvećanog broja korisnika iz ove grupe je i doslednija primena novih zakonskih rešenja u oblasti zaštite od nasilja u porodici. Rad sa ovom decom je dugotrajan, složen i u većini slučajeva je zahtevao rad sa prirodnim roditeljima u cilju pružanja pomoći radi adekvatne brige i staranja o deci. U situacijama izraženog rizika, rad sa ovom decom je zahtevao neodložnu intervenciju Centra, kako bi se zaštitilo njihovo zdravlje i život, a putem izmeštanja iz nasilničkog okruženja, smeštaja u hraniteljske porodice, Prihvatilište za žrtve nasilja, domove ili pokretanjem postupka za zaštitu od nasilja, lišavanje roditeljskog prava, zaštitu prava i interesa deteta i drugo“ – navodi se u godišnjem izveštaju Centra za socijalni rad. Kada je reč o evidenciji Centra za socijalni rad, prema dostupnim podacima u pomenutom izveštaju, 228 osoba je direktno bilo izloženo nasilju, 144 fizičkom i 84 psihičkom, ali indirektnom nasilju je takođe bilo izloženo još 152-oje, i to mahom dece iz porodica gde su po pravilu, direktne žrtve nasilja majke.

Tokom 2017. iz bioloških u hraniteljske porodice izmešteno je 13 maloletnika zbog neadekvatnog roditeljskog staranja. I 16 –oro dece, indirektnih žrtava nasilja, smešteno je sa majkama u prihvatilište. Pokrenuto je i šest postupaka za lišavanje roditeljskog prava za sedmoro dece, dok je za 11-oro doneto šest rešenja o merama korektivnog nadzora roditelja. Za tih 365 dana, Centar za socijalni rad je pokrenuo 10 postupaka za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici za 17 maloletnika i 55 postupaka u odnosu na 57 punoletnih.

Upoređujući godišnji izveštaj iz nešto ranijeg perioda, primera radi iz 2014, kada je ova ustanova, imala 267–oro dece korisnika neke od pomoći namenjenih žrtvama nasilja i zanemarivanja, može se zaključiti da taj broj raste. Nažalost, odgovore na pitanja da li je uzrok takve situacije u većoj obuhvaćenosti potencijalno ugroženih kategorija, novim, strožijim zakonskim rešenjima ili je pak i nasilje nad decom realno češća pojava, nismo uspeli da saznamo s obzirom na to da je Centar za rad u Smederevu, jedina od desetak državnih i gradskih ustanova i institucija koja nije sarađivala sa redakcijom portala Podunavlje.info na projektu „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“.  I ne samo to. Još mnogo goru i težu optužbu na rad ove ustanove, tačnije jedne socijalne radnice, uputila je naša sagovornica M.S. Taj problem je „isplivao slučajno“ tokom njenog prisećanja na nasilje koje je godinama trpela najpre od prvog, a potom i drugog supruga. Ona ima trojicu sinova. Najstariji ide u prvi razred srednje škole, drugi je u osnovnoj, a najmlađi je predškolskog uzrasta.

– Najmlađe dete dodeljeno je meni. Pre nego što je rešenje postalo pravosnažno, moj bivši muž, koji ne želi da plaća alimentaciju, podneo je zahtev sudu da mi se oduzme roditeljsko pravo. Sud je o tome tražio mišljenje socijalnog radnika iz Smedereva. Socijalna služba je jednom prilikom dolazila kod moje kuće, a da ja to nisam znala. Ušli su kad ja nisam bila tu da razgovaraju sa mojoj maloletnom decom bez mog znanja. Znam da je to njihov posao, ali ne razumem da neko dođe nenajavljen… Ta socijalna radnica je rekla da deca nemaju uslove za život, iako imamo 70 kvadrata, zatim, da je u kući nered. A ona je došla u 9 sati ujutru. Vlasnici kuće su inače, moja deca iz prvog braka. Ona je meni rekla postoje svi uslovi da decu premestimo u hraniteljsku porodicu.  Počela sam da plačem, zar da moju decu odvoje od jedinog roditelja, odvedu iz kuće čiji su vlasnici i pošalju ih u hraniteljsku porodicu. Ne znam ko je socijalnim radnicima dao toliku vlast, toliku moć. Bila sam emotivno rasturena. Šta očekujete od tri muškarca u kući, a ja kao majka tog trenutka nisam kod kuće. Srećom, ovo najmlađe dete je bilo u vrtiću, ne znam šta bi bilo da su i njega zatekli u tu, rekli su da dvojica maloletnika ne mogu da čuvaju dete od četiri godine. Ali ja moram da radim, tada je bilo leto i brala sam voće. Ispada da bi trebalo da prestanem da radim, da bi mojoj deci navodno bilo čisto, a od čega ćemo da živimo? Jer, ja nemam prava na socijalnu pomoć, a to i ne želim. Onda mi je socijalna radnica rekla da sam drska i bezobrazna i da joj je drago zbog svega što sam doživela, dakle batine od bivšeg muža. Tako je rekla – ’drago mi je’. Toliko sam bila revoltirana i pozvala sam Autonomni ženski centar i izjadala sam im se. Taj progon prema meni, te socijalne radnice još uvek traje – prenosi nam M.S. svoju životnu priču ispunjenu batinanjem kroz dva braka, koju možete da čujete uživo na tribini u petak, 23. novembra sa početkom u 11 časova u Istorijskom arhivu u Smederevu.

– Posle izlaska iz Sigurne kuće u Pančevu, bivši muž je došao da me zakolje. Napao me je, ali je napao i ovo malo, ali i srednje dete. Bilo je strašno. Ni tri meseca posle tog događaja nisam bila pri sebi. Pozvala sam policiju čim je ušao u moju kuću. Moje dete se javilo na telefon, jer je on počeo da me udara, šutira ispred dece. Deca su pobegla iz kuće.  Čekali smo policiju, koja je došla pola sata posle prijave. Ja sam ih, onako krvava dočekala. Nisu mogli ranije da dođu, jer nisu imali auto. Mislili su da se dete šali. Ne znam, ako u njihovom sistemu već postoji da sam žrtva porodičnog nasilja, policija bi trebalo odmah da dođe. Sekudu pre dolaska policije, on izašao iz moje kuće i rekao da će se ponovo vratiti – seća se M.S.

Projekat  „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

Čitaj dalje...

Nasilje nad OSI – „društveno nevidljivi problem“

SMEDEREVO, 11. novembar 2018 – Nije tajna da su osobe sa invaliditetom, zbog specifičnih uslova života, pod mnogo većim rizikom da postanu žrtve porodičnog nasilja. Njihov život je i inače, sam po sebi, ispunjen brojnim preprekama i još češće nerazumevanjem od strane okoline, a ako se tome još pridruži i nasilje koje trpe tamo gde bi pre svega trebalo da imaju bezrezervnu podršku, onda svakodnevica postaje pravi pakao.

Nasilje nad osobama sa invaliditetom često se naziva “društveno nevidiljivim problemom”. Srbijanka Andrejić, psihoterapeut i porodični savetnik, za Podunavlje.info kaže da je nasilje vrsta komunikacije i da je osoba koja u repertoaru ponašanja ima nasilne obrasce  zapravo neko ko se oseća ugroženo i bez kontrole.

Kada je u pitanju nasilje u porodici u kojoj živi OSI, situacija se dodatno usložnjava.

– Zahtevi u odnosima su veći, roditelji često nepripremljeni za ovakve izazove, a angažovanje, ukoliko se ne podele obaveze,  van granica ljudskih mogućnosti. Podela obaveza i odgovornosti u ovim porodicama je zapravo stabilizator dobrih odnosa. Veoma često jedan od roditelja, najčešće otac, formira zavisne obrasce ponašanja u odnosu na alkohol, drogu i vanbračne veze, kaže Andrejić.

I iskustva Ivane Gvozdenović, sekretara u Gradskom savezu socijalno humanitarnih organizacija (GSSHO) Smederevo, potvrđuju da nasilje u porodicama osoba sa invaliditetom postoji, i to u velikoj meri. Pojavljuje se u različitim oblicima, a veoma je često u partnerskim odnosima kada je jedan od njih OSI.

– Najčešće, kada je u pitanju žena sa invaliditetom, ona trpi kako fizičko tako i psihičko nasilje od strane partnera koji nije osoba sa invaliditetom. To je posebno izraženo kod onih žena koje su tokom života stekle invaliditet. Takvi brakovi se neretko i završavaju razvodom. Na osnovu njihovih ličnih priča, mogu da kažem da je verovatno čak oko 50 odsto žena sa invaliditetom izloženo nekoj vrsti nasilja. Najčešće je to psihičko, emotivno nasilje, gde dolazi do zapostavljanja partnerke, do traženja veza van braka, optuživanja, omalovažavanja. Žene se gledaju kroz tradicionalnu ulogu, u kući treba da bude uvek najbolja domaćica, majka, a ženama OSI je to veoma teško, posebno ako se nalaze u težem zdravstvenom stanju. Od strane muškog partnera često kreću optužbe da ne može da uradi nešto, da nije sposobna da „izvede decu na put“, da ne može ni osnovno: da ih opegla, spremi hranu…  Pod takvim pritiskom, one su sklone depresiji, pa i suicidnim mislima.

Fizičko nasilje se, bar prema mišljenju naše sagovornice dešava nešto ređe, ali svakako postoji, a kako smatra, izraženije je u slučajevima žena koje su pre stupanja u brak postale OSI, bilo da je reč o urođenom invaliditetu ili nekoj povredi. Kada je reč o porodicama koje imaju decu sa invaliditetom, izazovi su višestruki i iz takvog braka neretko izlaze prvo muškarci.

– Polovina takvih porodica ne opstaje, naročito  tamo gde deca imaju teži oblik invaliditeta. Najčešće je muškarac taj koji napušta, a žena ostaje sa detetom. Ali, tu nije kraj njenim mukama. Dešava se da kada dete odraste, u nekim situacijama fizički napada majku. Takođe, kod dece, posebno sa urođenim invaliditetom, primećujemo da kada postaju svesni sebe, negde od 18. godine života, često se dešava da oni vrše psihičko zlostavljanje svojih roditelja. Od toga da se užive u ulogu da nešto ne mogu da rade i očekuju od roditelja da apsolutno sve završe, a roditelji i onako pod stresom zbog načina života, trpe njihove optužbe, a nekada i fizičko nasilje – objašnjava Gvozdenović, napominjući da je dodatni problem i u tim slučajevima, ono što generalno obeležava svaku priču o nasilju – žrtve ne govore o tome i često se stide činjenice da je brak okončan zbog nasilja. Međutim, dešava se i da to ne znači kraj kruga nasilja, već se samo menjaju akteri. Kada dođe do razvoda partnera koji imaju dete OSI, majka obično odlazi u svoju matičnu porodicu, kod svojih roditelja i očekuje njihovu podršku u negovanju deteta. Međutim, dešava se da im porodica ne uzvrati onako kako to očekuju. Nemaju nikakvu emotivnu podršku, čak i vrše emotivno nasilje, u smislu da optužuju majku zašto je bila sa takvim partnerom, da je ona kriva zato što se takvo dete rodilo i slično.

Da su slepe i slabovide žene, kada su izložene nasilju, u znatno nepovoljnijem položaju od žena sa zdravim vidom, napominje Jelena Stojanović, sekretar Saveza slepih Srbije.

– Razlozi za to su višestruki, počev od nedostupnosti informacija u smislu što ne znaju kome mogu da se obrate za pomoć i podršku, pa do nemogućnosti da izađu iz začaranog kruga koji oko njih obično stvara porodica pa i sam nasilnik. Problem je što je ovo, još uvek u Srbiji tabu tema, i što žene o tome najčešće nisu spremne otvoreno javno da govore. Na jednom od stručnih skupova, koji je lane Savez slepih Srbije organizovao za pripadnice lepšeg pola, nekolicina žena je otvoreno pričala o diskriminaciji i nasilju u porodici kojem su godinama bile izložene. D.D. iz jednog malog mesta je tako muž godinama zlostavljao i omalovažavao u prisustvu dece, ona je međutim uz podršku šire porodice smogla snage da ga napusti i krene ispočetka, priča nam Jelena Stojanović.

S druge strane, ono čemu je svedočila D.M. naša druga sagovornica na tu temu, mučna je i svakako priča koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Jer, njenu prijateljicu, osobu sa invaliditetom partner je tukao i do te mere ponižavao da se dešavalo da je nakon batina, izvuče iz kolica i ostavi van kuće.

– U početku veze, u kojoj je jedan od supružnika osoba sa invaliditetom, sve je u redu, do sklapanja braka i zajedničkog života, kada u određenom trenutku jedno od njih, u ovom slučaju muškarac, uvidi da ne može ili ne želi dalji suživot sa takvom osobom (OSI). Sada ga je i sramota što je odabrao devojku sa invaliditetom (u kolicima). Od malih razmirica počinje, da bi se stvari komplikovale i pod uticajem okruženja koje deluje loše na situaciju. Pre toga, oni su se savršeno slagali tokom vanbračne veze koja je trajala oko tri godine, bez obzira što je ona nepokretna. Kada je zatrudnela sklopljen je brak. Veći deo obaveza, oko deteta, ali i oko supruge je sada na njemu. Mislim da je tu došlo do neke psihičke presije gde njegovi roditelji, posebno majka, prave pogrešne korake. Počela je da priča protiv tadašnje snaje, da mu nije trebala takva nego bolja.. Brak je praktično na početku i tu već počinje nasilje, od prvog šamara, svađa, izbacivanja supruge iz kolica, a bilo je i modrica. Sve dok je njen rođeni brat nije zatekao na stepenicama bez kolica. Napolju je bila zima, ona samo u nekom ogrtaču. Modra, dakle tučena i izbačena napolje. Komšije su znale šta se dešava, ali niko nije reagovao niti prijavljivao nasilje. Prijavio ga je na kraju njen brat i mislim da je on čak i osuđen na neku kaznu zatvora – seća se D.M. i dodaje da to nažalost nije usamljen slučaj za koji ona zna. Ipak, njena prijateljica je imala podršku roditelja koji su oduvek imali dobar odnos sa svojom ćerkom pa su joj pružili podršku nakon svega. Većina pak, nije te sreće…

Naša sagovornica smatra da se donošenjem novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, nije dogodila očekivana kvalitativna promena. Kako kaže,retki su slučajevi da je neko uopšte smeo da prijavi nasilje. Nije, i neće, tvrdi ona, što iz straha od samog nasilnika, što zbog toga šta će biti kad cela procedura prođe.

Ustanovljavanje centara u okviru kojih bi osobe sa invaliditetom mogle da se okupljaju i da se međusobnom komunikacijom osnaže, da nešto menjaju u javnosti govoreći svoježivotne priče, kao i da svaka organizacija OSI, za svoje članstvo, organizuje neku vrstu psihološke radionice  – to su načini, ne da se ovaj problem u potpunosti reši, ali da se makar počne sa njegovim rešavanjem i ublaže posledice – zaključuje Ivana Gvozdenović, sekretar u GSSHO Smederevo.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Čitaj dalje...

Svaka peta starija osoba žrtva porodičnog nasilja

SMEDEREVO, 4 novembar 2018 – U Srbiji je bezmalo 20 odsto stanovništva starije od 65 godina, dakle svaka peta osoba. Crveni krst Srbije je, zajedno sa Poverenicom za zaštitu ravnopravnosti, uradio telefonsko anonimno istraživanje, na uzorku od 800 starijih širom Srbije. Rezultati pokazuju da je 19,6 odsto starijih bilo žrtva nekog oblika nasilja. Dakle, svaki peti od svakog petog – na kraju je to velika, nezanemarljiva brojka.

U tom istraživanju 11,5 posto starijih je doživelo neki oblik finansijskog nasilja, a najmanje zastupljeno jeste, srećom, fizičko nasilje koje je doživelo 3,4 procenta, a koje kod starijih dovodi do većih povreda: njihove kosti su krhkije, njihove rane teže zarastaju i mogu da izazovu invalidnost i smrtni ishod. Istraživanje pokazuje i da je neki oblik psihičkog nasilja doživelo 7,8 odsto starijih: od vređanja, nazivanja pogrdnim imenima, obraćanja starijim osobama kao prema detetu, bez poštovanja.

Neka istraživanja pokazuju da pojedine osobe koje više godina trpe psihičko nasilje, pet godina kraće žive. Na kraju, ne i najmanje važno, tu je i zanemarivanje koje doživljava 3,9 posto starijih. Najčešće žrtve zanemarivanja, kako je pokazalo istraživanje, jesu starije osobe koje imaju penziju ispod 10.000 dinara, dakle najsiromašniji kojima je najčešće i potrebna pomoć.

S obzirom na to da su stariji u svakom trenutku mogli da prekinu anketu, na pitanje o seksualnom nasilju, niko od njih nije želeo da odgovara, a samo jedna žena je rekla da je bila žrtva pokušaja silovanja, ali je i ona na kraju odustala od daljeg anketiranja. Inače, seksualno nasilje definiše se prilično široko: od vulgarnog dobacivanja do silovanja, ali je to očigledno tema o kojoj starije osobe ne žele da govore.

Postoje različiti faktori koji utiču na rizik od zlostavljanja starijih, kaže za Podunavlje.info Nataša Todorović, psiholog i stručna saradnica Crvenog krsta Srbije.

– Oni koji su često bili žrtva agresivnog ponašanja u porodici, posle postaju izvršioci nasilja nad starijima, prosto agresivno ponašanje se uči. Druga stvar su faktori rizika koji se tiču same starije osobe. Ukoliko je ona hronično bolesna, funkcionalno zavisna, ukoliko joj treba više pomoći, siromašna, ukoliko je ekonomki i stambeno zavisna od nasilnika, to su faktori rizika koji mogu da dovedu do  nasilja. Imamo i faktore rizika koji su vezani za nasilnika, onaj ko je nasilnik zavisan je ekonomski i stambeno, jer vrlo često deca žive sa roditeljima u stanu, koji je u vlasništvu roditelja. Tako da ta zavisnost može da dovede do nasilja. To je i alkoholizam i  zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Sada imamo i rizike od nasilja, koji se tiču društva: neke kulturne norme, stereotipi da stariji ne doprinose, da su oni teret za društvo, da oni samo troše, da njima ne treba. Treća stvar su zajednice, ukoliko su one izolovane, povećava se rizik od nasilja – ističe Nataša Todorović.

Kada govorimo o starijima, govorimo o ljudima koji imaju 65 i više godine, pa i 100. To su ljudi koji se međusobno razlikuju mnogo više, nego bilo koja druga dobna grupa. Zato je ispravno govoriti stariji, jer nisu svi u istim kategorijama. U prevenciji nasilja nad starijima važno je da srušimo stereotipe, da promenimo sliku o starijima i starosti, a i stariji treba da znaju svoja prava i kako sistem funkcioniše.

– Treba i da razvijamo međugeneracijsku solidarnost, a to se pre svega odnosi na unuke i njihove bake i deke. Time i preveniramo nasilje. Promovišemo zdravo starenje koje ne počinje sa 65 godina, nego u vrtiću. Tu decu, koja će sve duže i duže da žive, učimo zdravoj ishrani, fizičkoj  aktivnosti, solidarnosti, volontiranju, ekologiji… Sve ono što jedno društvo čini sa jedne strane modernim, a sa druge strane solidarnim. Sve ono što se menja, treba da se menja u lokalnoj zajednici, a onda će mnogo lakše da se menja na nacionalnom nivou – naglašava stručna saradnica Crvenog krsta Srbije.

Podaci Svetske zdravstvene organizacija kažu da jedna od šest starijih osoba trpi, a jedna od 24 prijavljuje nasilje u porodici. Kako je to kod nas, koje su neslavne brojke, koliko su podaci sa početka ovog teksta odraz pravog stanja stvari, a koliko nasilja nad starijima ostane neprijavljeno, nažalost, ostaje samo da naslućujemo.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Čitaj dalje...

Ne mogu više da trpim!

SMEDEREVO, 28 oktobar 2018 – U prošlonedeljnom tekstu u okviru serijala „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“, objavili smo životnu priču sugrađanke srednjih godina. Ovoga puta, za Podunavlje.info, svoje svedočenje o torturi koju je trpela decenijama, od muža koji ju je tukao do svog sudnjeg dana, iznosi Vaska Savić iz Landola. Rodom je iz Makedonije, ali skoro dve decenije tamo nije mogla da ode – muž joj to nije dozvoljavao, a para nije imala niti je od njega, kako kaže, ikada smela da potraži dinar za bilo šta.

– To je bila katastrofa sa njim. Maltretirao nas je. Pije, a kad se napije, onda ne zna šta radi. Nisam imala mira ni noću ni danju. On je radio u bolnici, ali kad izađe s posla… Ne možeš ti njemu ništa da dokažeš. Svađa se, razbija stvari, mene tuče, ne možeš da ga zaustaviš, kao da ne zna šta radi. Kad se otrezni, kaže ne seća se ničeg. I deca su se plašila. Nije ih tukao, ali su bili tu dok je tukao mene. Sve to su oni proživljavali. Najstariji od malena, bio je veoma vezan za mene i uvek je to za njega bilo strašno. I mene je, kad neko lupi na vrata još uvek strah, počinje svoju priču Vaska.

U tom braku, rodilo se troje dece. Tridesettrogodišnja ćerka odavno ima svoj život i porodicu. Otac nije dozvoljavao da posećuje majku i braću. Najstariji sin ima 34 godine i s obzirom na to je umereno mentalno retardiran, još uvek je sa majkom, baš kao i najmlađi, koji je 18 godina star, ali pohađa Tehničku školu, jer je u njegovom slučaju retardacija laka. Vaska veruje da je na zdravstveno stanje njene dece uticalo i to šta su svaki dan doživljavala pored oca siledžije.

– Uticalo je to na decu svakako. Stalno su bili u strahu, pod traumom, jednom umalo da me stvarno ubije, uzeo je drvo da me udari po glavi. Spasao me sin. Desilo bi se ko zna šta. Jednom je i na njega nasrnuo, uhvatio ga za vrat. Ranije nije, ali to je bilo već pred kraj, kad se izgubio potpuno. Ali je i on (sin) dosta potresen. Kad vidi da me tuče, on počne da plače, da se trese… Nisu ni mogli da budu drugačiji posle svega što su preživeli. Treba da izdržiš ti to, to nije jedan dan, to se vuklo godinama. Ne daj Bože nikome to što sam ja preživela.

Nije Vaska od onih žena koje ništa nisu preduzimale. Naprotiv, prijavljivala ga je, mnogo puta, ali uzalud. Policija bi došla, njen muž bi se malo primirio, a već sutradan bi se sve ponovilo. Obraćala se i Centru za socijalni rad, pa je nasilnik bio u više navrata na lečenju od alkoholizma. Sve uzalud. Svakoga dana, kao da je imao cilj da me ubije, seća se Vaska. Njenim mukama kraj je došao 2013. Tada je njen suprug i mučitelj preminuo. Umro je od srca dva dana nakon poslednjih batina koje je Vaska dobila od njega.

Ovakvih i još mnoštva različitih, ali tragičnih priča, naslušala se poslednje decenije i advokatica službe besplatne pravne pomoći u okviru Udruženja Femina u Smederevskoj Palanci. Ana Jevtić je ženama iz ovog grada, okolnih sela, ali i smederevskog, planjanskog i požarevačkog kraja, na raspolaganju svake srede.

– U prvih šest meseci ove godine, obratilo nam se 55 žena. Od toga je 25 tražilo samo obaveštenja o tome kakve su pravne procedure, a 30 je dobilo konkretnu pomoć u smislu pisanja podnesaka ili zastupanja na sudu jer kada procenimo da stranka nije u mogućnosti samu sebe da zastupa ili postoji veliki strah od nasilnika, onda mi zastupamo žrtvu, što u krivičnom, što u parničnom postupku. Ove godine to sam radila u 10 slučajeva što se pokazalo kao delotvorno, kaže advokatica.

Na pitanje šta je najčešći problem, Ana Jevtić objašnjava da se dosta žena javilo zbog toga što je nasilnik prekršio izrečene hitne mere. Osim toga, potrebna im je i pomoć u vezi sa pisanjem tužbi za razvod braka, za ostvarivanje roditeljskih prava, a kako su to mahom socijalno ugrožene žene, neretko se u besplatnom pravnom savetovalištu u Palanci, pišu i prijave za nedavanje izdržavanja. Inače, kako napominje, efekti primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici su očekivani, jer je praksa u drugim zemljama pokazala da se u prvoj godini, nakon usvajanja takvih propisa, uvek drastično poveća broj prijava. To je zato što nasilnici nisu svesni promena koje su se dogodile i rešenosti države koja takve zakone donese da nasilju stane na kraj. Kada se to shvati, i kada vide da su kazne mnogo rigoroznije, broj polako počinje da pada – takva su bar iskustva drugih zemalja. Videćemo hoće li se i u Srbiji ponoviti taj scenario.

Do tada, kao posebno karakteristično, Ana Jevtić izdvaja činjenicu da među žrtvama,  poslednjih godina, ima mnogo izuzetno mladih žena, koje su, za današnje prilike, rano stupile u brak, sa 20 godina. Najčešće su već rodile po dvoje dece, ekonomski su zavisne od muškarca, nemaju podršku porodice jer je kod nas „i dalje velika sramota kada se razvedete“. One, nasilje trpe godinama, sve dok ne usledi neki ekstremni događaj, posle koga je najčešća rečenica sa kojom, po pravilu i dolazi do prijavljivanja nasilja: „Ne mogu više da trpim“. To joj je znak da pred sobom ima osobu koja je proživela pakao, ali kako napominje, to je ujedno i prvi, veliki korak ka životu bez straha, batina i maltretiranja.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

Čitaj dalje...

Ne trpite, tražite pomoć, neko može da vam pomogne!

SMEDEREVO, 21. oktobar 2018 – „Jako sam ponosna što sam ovde sa vama – živa i zdrava. Ja sam preživela ono što mnoge žene nisu. Preživela sam i psihičko i teško fizičko zlostavljanje od strane vanbračnog supruga“.

Ovim rečima, počela je svoju ispovest jedna Smederevka na tribini povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama i zatim, pred oko dve stotine drugih žena, među kojima, kako je ona pretpostavila, svakako ima i onih koje kod kuće trpe nasilje i ćute, nastavila potresnu životnu priču o patnjama, maltretiranju i zlostavljanju:

– Krila sam i ja to 11 punih godina. On je bio stariji od mene dosta, ali ja sam tražila takvu osobu, utočište, oslonac jer sam rano ostala bez oca. To je bila greška. Greška je i što nisam imala podršku, moji roditelji su bili patrijarhalno vaspitani. Sve je krenulo običnim sputavanjem, porukama „ti ne znaš ništa, sad sedi, ćuti, ne znaš da govoriš“, zatim neki „šamarčić“, usputan, štipanje, modrice… Tako je krenulo, a onda, šamar nije „šamarčić“ nego šamarčina, pa su usledili udarci. Mlada sam bila, deca su to gledala. Nije bio ljubomoran, ni alkoholičar. Rodilo se troje dece, mislila sam, rešiće se problem. Prvo premlaćivanje je bilo 2001. Bila sam u osmom mesecu trudnoće. Nisam imala podršku, niti sam kome imala da kažem. Od 2003. nasilje postaje konstantno. Iz čista mira. Ako sedim, pita zašto si sela, sednemo da ručamo, on mi polomi prst i vrati ga nazad… Nije me trpeo. Svako parče hleba koje sam pojela u toj kući bilo je gorko. Majci sam rekla šta mi se dešava, ona mi je kazala da ćutim jer je on stariji, zna kako treba. Jesam ga napuštala, on je dolazio, kukao, molio, ja popustim da bi mi deca imala oca, vratim se, bude lepo nekoliko dana, a onda ponovo krene. Rebra mi je izbio, dojku mi je povredio. Imam polomljen nos. Kada sam se jednom obratila nekome za pomoć, posle toga, kose na glavi više nisam imala. I došlo je do toga da i decu uči da me maltretiraju. Oni su počeli da treniraju kiks boks, on je mene držao i bila sam džak za udaranje. Deca nisu kriva. Dešavalo se da me i na njivi pretuče. Meni je 17 zuba izbijeno. Ali, najgore od svega je što su moja deca sve to gledala. Inače, pre četiri godine me je trovao živom, završila sam na VMA. Hteo je da me onesposobi da odem, jer sam ja najavila da ću ga ostaviti, a 2013. sam bila na psihijatriji jer je govorio da sam agresivna prema deci i luda. Ja samo u stvari četiri nedelje nisam mogla da zaspim od straha od njega – navodi žrtva porodičnog nasilja.

Spasavajući živu glavu, ova žena je 2014. napokon smogla snage i napustila muža. Najteže je bilo ostaviti decu, ali je shvatila da je bolje „da ostane živa i sebi i njima“ i da jednoga dana kada sve to prođe može ponovo da ih vidi. Kasnije joj se pridružila i ćerka jer je otac u međuvremenu i nju počeo da tuče. Danas, kako kaže, ima punu podršku i razumevanje svoje dece. I to je ono što želi da prenese i ostalim ženama koje trpe nasilje. Objašnjava kako je najbolnije napustiti porodicu, živeti potom u stalnom strahu, podneti prekor okoline koja očekuje da je ipak trebalo da ostanete i trpite. Nemojte tako da živite, kaže, nemojte zbog sebe i svoje dece, jer nećete moći da im pomognete ako izgubite život. Ona je, nastavlja, mesecima kasnije i dalje, iako sama, i dalje čula njegov glas i vrisku dece. Ali se, kako kaže, trudila na sve načine da opstane, da nađe novac, skupljala puževe i plastične flaše. Ako vam ne pomaže vaša porodica, roditelji, nemojte trpeti, kaže naša sagovornica, tražite pomoć, neko sigurno može da vam pomogne.

Da se u životu, čak i u situacijama koje izgledaju krajnje beznadežno, uvek može pronaći rešenje, svedoči i iskustvo iz prakse socijalnog radnika u smederevskom Domu zdravlja. Vesna Emeršić se seća slučaja od pre nekoliko godina – žena koja je trpela nasilje je bila bez ikakvih prihoda, ništa nije imala od imovine niti kome da se obrati za pomoć.

Imala je blizu 50 godina, dvoje odrasle dece. U trenutku kada je došla, ćerku je suprug izbacio iz kuće jer je pružila podršku majci i pokušala da je zaštiti. Sin je ostao sa ocem. Nije znala ni gde će ni šta će, podršku joj je pružila muževljeva sestra, pa su ona i ćerka stanovale kod nje. Kroz razgovor su došle do toga da ona ima određene zdravstvene probleme i da bi trebalo da ode na komisijsku procenu radne sposobnosti. Uz potvrdu o nekom stepenu oštećenja, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje mogla je da ima poseban tretman, ako je uz to još i samohrana majka, stambeno neobezbeđena, ona je prioritet. Tako je i bilo. Dva dana nakon što je dobila rešenje, zaposlila se u jednoj privatnoj firmi. Kaže da su i poslodavac i kolektiv divni prema njoj, iznajmila je stan, ćerka je završila srednju školu, kao izuzetan đak dobila stipendiju, sada studira na umetničkom fakultetu i pomaže majci, tako što drži časove engleskog. I sa sinom je ponovo uspostavila kontakt. Eto, kako jedna naizgled užasna priča na kraju ipak postane ohrabrujući primer. Od uplašene, istraumirane osobe, ona je danas jedna pozitivna, hrabra i jaka žena, kaže za Podunavlje.info Vesna Emeršić, svakodnevno upućena na rad sa žrtvama nasilja.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.  

Čitaj dalje...

Posle fizičkog nasilja – pretnje, maltretiranje, ucene…

SMEDEREVO, 14. oktobar 2018 – U sprečavanju nasilja u porodici, osim policije, suda i centara za socijalni rad, od početka primene novog Zakona značajnu ulogu imaju i zdravstvene ustanove. U smederevskom Domu zdravlja, sociolog Vesna Emeršić gotovo svakodnevno se susreće sa žrtvama nasilja sa kojima radi savetodavno i preventivno:

– Od početka godine imamo 24 prijave nasilja u Hitnoj pomoći, broj onih koji su se meni u međuvremenu javljali je deset puta veći od toga. Ali, to su mahom žrtve koje dolaze na savetodavni rad, žene koje su shvatile da ne žele da ostanu u nasilničkom odnosu i došle su da se posavetuju kako da to urade na najbolji način.

Ne ostaje, međutim, sve samo na rečima; zaposleni u Domu zdravlja imaju zakonsku obavezu da obaveštenja o svim slučajevima nasilja proslede Policijskoj upravi i Centru za socijalni rad. U izveštaju koji se tom prilikom beleži, opisuje se sve: kako je došlo do incidenta, kada se žrtva obratila Hitnoj pomoći i kakve je povrede imala. Lekari te službe uvek preporučuju specijalističke preglede kako bi se ustanovilo da nije došlo do nekih ozbiljnijih, unutrašnjih povreda. Ista je procedura i kada je u pitanju pružanje hitne pomoći na Urgentno-prijemnom bloku bolnice „Sveti Luka“, čiji socijalni radnici takođe evidentiraju svaki nasilni događaj i daju preporuke žrtvi kojim još ustanovama i institucijama treba da se obrati.

– Imamo poseban protokol za žrtve nasilja u porodici, i dokumentacija koju lekari naprave je trajna sudska dokumentacija,jer žrtve mogu kroz dve, tri ili pet godina, kada god napokon reše na sudu da procesuiraju, da traže kopiju tog obrasca. To koriste kao dokaz da nasilje traje duži vremenski period što znači i veću kaznu za nasilnika – napominje Emeršić.

Ako je nasilje bilo intenzivno i žrtva je donela odluku da se razvede, onda se, dodaje naša sagovornica, neretko dešava da je nasilnik uslovljava i preti da će joj, ukoliko podnese krivičnu prijavu, „uzeti decu“. Uplašene, žene odustaju i to je najčešća greška.

– Neko ko je procesuiran za nasilje u porodici teško da može da bude staratelj deci. Ako se pokrene postupak za nasilje, pa nakon toga postupak za razvod, ili se u toku razvoda navede da je u toku postupak za nasilje u porodici, nasilnik dobija adekvatnu kaznu i žrtva i njena deca bivaju u daljem nekom periodu zaštićeni – objašnjava Emeršić.

Po pravilu, a o tome svedoči i iskustvo ove socijalne radnice, odustajanje od krivične prijave samo pogoršava situaciju jer tek tada nasilnik može da nastavi da maltretira i zlostavlja žrtvu jer je „ima u šaci“. Za one koje su rešene da zauvek promene život, a nemaju gde da nađu utočište, što u patrijarhalnoj Srbiji gde čak i žrtvini roditelji smatraju da je normalno trpeti batine, nije redak slučaj, pomoć, doduše privremenu, mogu da dobiju u prihvatnoj stanici. Takođe, u Smederevu postoje i sigurni stanovi gde Centar za socijalni rad smešta žrtve.

– U našem gradu sada je potpuno sređena i Sigurna kuća i na svu sreću ona nema svoje stanovnike, ali je spremna da primi ugrožene. Naravno, imamo i za stare prihvatilište u okviru Crvenog krsta. Moram da se pohvalim da je nedavno naš Crveni krst dobio šestogodišnju licencu. Pored Beograda, mi smo jedini koji imamo licencu za prihvatilište, gde po uputu iz Centra za socijalni rad smeštaju se osobe koje imaju potrebe za takvom vrstom smeštaja. Znamo da je zimi taj kapacitet mali, možemo da imamo značajno više, ali je tu i problem zaposlenih. Za tih šesnaestoro, mora da bude 12 zaposlenih. Evo i sada imamo ljude koji su tamo smešteni – kaže za Podunavlje.info Dragan Stanić, član Gradskog veća zadužen sa socijalnu politiku i napominje da se tu smeštaju i korisnici iz Pančeva, Kragujevca, Požarevca, Velike Plane, Smederevske Palanke.

Međutim, oko koncepta sigurnih kuća, ima različitih stavova. Primer da su i među ljudima od struke podeljena mišljenja, jeste i gledište Zorke Janković, dugogodišnjeg socijalnog radnika u smederevskom Centru za socijalni rad:

– Sigurna kuća za žrtve nasilja, a nasilnik ostaje u kući koja je zajedno stvarana sa tom ženom, a ona je sa decom u sigurnoj kući. U kući u kojoj ima gomilu nepoznatih nesrećnica, kao što je i ona. Tu može da se čuje samo kukanje, tu nema ništa svoje, ne može da se snađe… A njemu je sve prepušteno. Onda sam se pitala – a ko je on? To je možda naš komšija, doktor, poslanik, neko ko se pred nama ponaša kako treba, a u porodici je ovakav. Ti ljudi ostanu neimenovani, neosramoćeni. Uništiti mu ponos koji on o sebi neguje, upravo može da pomogne da on promeni ponašanje. Kada je otvorena Sigurna kuća u Smederevu, ja sam napisala taj članak, gde sam se pitala da li su nasilnici oni koji idu skupim automobilima, u firmiranim odelima, možda su ti koji su se izdigli do moćnika, a osnovu imaju u porodici, gde treba da su najbolji ljudi, tu su nasilnici. I bunila sam se protiv toga. I evo drago mi je da sada pročitam da se na tome nešto radi – poručuje Zorka Janković.


Kao socijalni radnik sa stažom od skoro 40 godina i neko ko je najduže radio na porodičnim problemima, Zorka Janković kaže da je u Smederevu i ranije nasilja bilo veoma mnogo. „Onako kako smo mogli da procenimo, najveći broj nasilja u porodici i problema gde najviše deca trpe, onda je bio alkoholizam. Znamo da je to bolest zavisnosti i sećam se da smo zajedno sa tadašnjim Zdravstvenim centrom, osnovali Klub lečenih alkoholičara. Tu je bilo nekih uspeha, ali vrlo teško može da se smatra da je neko izlečen od alkoholizma.Žene su trpele, deca su trpela. One hrabrije odlučivale su se i na razvod. Ali žena koja nije bila zaposlena, žena koja je imala dvoje-troje dece, nije lako mogla da se odluči na razvod, nije imala gde da stanuje, ni od čega da živi. Ukoliko pokuša da mu se suprostavi, on je još nasilniji jer stalno ima potrebu da agresivnost ispoljava na nečemu što ostaje među četiri zida, odnosno na ženi. I što je najgore, to je događa pred decom“.


Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...

Jedan poziv menja sve

SMEDEREVO, 7. oktobar 2018 – Pozivanje telefonskog broja 192 je najčešće prvi, ali, nažalost, i poslednji znak da su odnosi u porodici prešli granicu, da više ništa nije isto, jer je nasilje takvo da žrtva jedinu zaštitu vidi u delanju policije.

U godini pre početka primene Zakona o sprečavanju nasilјa u porodici, od  juna 2016. do juna 2017. godine, u Policijskoj upravi Smederevo, u čijoj su nadležnosti, osim Smedereva, i Smederevska Palanka i Velika Plana, evidentiran je 731 takav slučaj. U periodu od 1. juna 2017, dakle od donošenja Zakon, do 1. juna 2018. godine, na području Policijske uprave u Smederevu brojka se duplirala – 1.513 prijava događaja sa elementima nasilјa u porodici.

Za ovaj enormni rast ipak postoji logično objašnjenje, a koje, srećom, ne znači da se udvostručio broj žrtava nasilja u porodici, za Podunavlje.info objašnjava Saša Nikolić, portparol Policijske uprave u Smederevu.

– Evidentirano povećanje od početka primene Zakona objašnjavamo time što je njegovo donošenje pratio veći broj medijskih kampanja i apelovanja državnih organa, što je uticalo na promenu svesti kod žrtava, u smislu da se nasilje ne toleriše i da se svi slučajevi prijave – navodi Nikolić.

A takvih je za godinu dana u Smederevu bilo 881, u Palanci 295 i 337 u Velikoj Plani. To je, treba ponoviti, broj prijava policiji, onog pomenutog pozivanja broja 192, ali je od njih, kada se sve sabere, na kraju proizašlo 292 prijave za krivično delo nasilјa u porodici. Još je manje osuđujućih odluka, kojima su počinioci sankcionisani, o čemu je već bilo reči u jednom od prethodnih delova ovog serijala. Zašto je to tako, na tribini o nasilju o porodici objasnila je Snežana Milovanović, službenik Policijske uprave u Smederevu, jedna od 29, koji su, na području koje pokriva ova uprava, nakon obuke, dobili sertifikat za primenu Zakona.

– U Krivičnom zakonu, nasilje je u porodici je kao i svako drugo krivično delo; nije dovoljno da žrtva hoće samo nekog da prijavi,potrebni su dokazi, koji mogu da budu materijalni, fizički, a pošto je najčešće jedan od glavnih dokaza šta je žrtva izjavila,drugi budu posredni. Čak su i svedoci obično članovi porodice i onda se dešava da i žrtve posle izvesnog vremena odustaju i koriste svoje pravo da u krivičnom postupku ne svedoče kao bliski srodnici. I, ako nema drugih dokaza, onda se ili krivično delo odbacuje ili ne dolazi do presuđenja i to je vrlo teško – kaže Milovanović.

Zakon o sprečavanju nasilјa u porodici uveo je novine u postupanju policijskih službenika u sprečavanju nasilјa u porodici i partnerskim odnosima, što je dalo mogućnost da policija reaguje i kada događaj nema elemente krivičnog dela koje je ovim terminom baš tako i označeno, kao nasilјe u porodici. Zakon predviđa i preventivni deo postupanja, izricanje hitnih mera na osnovu prethodne procene rizika, privremenog udalјenja učinioca iz stana i privremene zabrane da kontaktira žrtvu nasilјa i prilazi joj. Nadležni policijski službenik, na osnovu procene rizika, donosi naređenje kojim izriče jednu ili obe hitne mere.

Policija u proceni rizika, sada već ocenjuje da li je onaj koji je nasilje učinio spreman da ga ponovi, da li poseduje oružje, da bi ga oduzeli, da li koristi alkohol, droge…

Svaka prijava nasilјa u porodici evidentira se u policiji i po njoj se odmah postupa, na mesto događaja se šalјe policijska patrola. O svakom tom događaju sa elementima nasilјa u porodici i partnerskim odnosima obaveštava se nadležni javni tužilac, radi eventualne kvalifikacije postojanja elemenata krivičnog dela.

Hitna mera koju izriče nadležni policijski službenik, pojašnjavaju nam u policiji, traje 48 časova od uručenja naređenja, a sud je, na predlog nadležnog javnog tužioca, može produžiti za još 30 dana. U slučaju da izvršilac prekrši hitnu meru, policija ga odmah, uz prekršajnu prijavu, sprovodi nadležnom prekršajnom sudu, koji preduzima mere iz svoje nadležnosti i može mu se izreći kazna zatvora u trajanju do 60 dana.

A da bi se sve to i dogodilo, ponavljaju naši sagovornici, neophodno je prvo da se pozove taj famozni broj 192.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...