You are here

Veliki rat: Crtice iz smederevskog kraja (2)

SMEDEREVO, 31. decembar 2018 – Kako vreme prolazi, i kako su se i poslednji učesnici i svedoci događanja u Velikom ratu preselili na neko bolje mesto, sve je manje autentičnih priča. Retki su i oni koji ih čuvaju, još ređi oni koji mogu da ih ožive, da budu zanimljive i u 21. veku. Jedan od njih je Radomir Ranković, diplomirani master istoričar iz Malog Orašja, koji je bio rad da neke od njih podeli sa vama i nama na portalu Podunavlje.info.

Dragoljub Milojević – Srbenda, odakle si?

Dragoljub Milojević je u rat otišao 1912. godine. Imao je 21 godinu. Iz vojevanja se vratio 7. novembra 2018. godine, uoči Mitrovdana. U porodici je ostala priča da, prelazeći Albaniju, izgladneo i iznemogao, biva ostavljen u gudurama Albanije, da tu skonča. Ali, nisu mu uzeli pušku. Kada je malo skupio snage, nastavlja put za srpskom vojskom. Na nekoj ćupriji, kako je ispričao kasnije ukućanima svega nekoliko puta, neki Šiptar, koji je naišao, upitao ga je: “Srbenda odakle si?” Ovaj mu odgovara: “Skloni se”. I tako ide taj njihov dijalog: “Skloni se – Srbendo odakle si”, dok nije uperio pušku u Šiptara, da bi se ovaj sklonio, uz pitanje: “Pa, što ne kažeš odakle si”. Kada mu je Dragoljub rekao da je iz Smedereva, ovaj mu je odgovorio: “Stani, molim te, iz kog sela?”, a ovaj odgovorio: “Iz Malog Orašja”, navodno je Šiptar kleknuo iI pitao da li poznaje Mijata i Janićija. Dragoljubu se, kaže, digla kosa na glavi, jer mu je Mijat rođeni deda. Janićije je Mijatov brat. Dragoljub mu je odgovorio da je Mijatov unuk, na šta je Šiptar kazao: “Znači, ti si sin malog Save?!” (mali Sava je Dragoljubov otac). Kada je Dragoljub to potvrdio, Šiptar je počeo da ga ljubi i potom objasnio da je tri godine kod njih čuvao stoku, ovce, poznaje ceo atar. Nakon toga ga je odveo kući, u pravo šiptarsko selo, ograđeno kamenom… Kad su videle srpskog vojnika žene su odmah počele da kukaju, dok im domaćin nije rekao nešto na šiptarskom. Tri snaje, posle toga, u avliji mu prilaze i ljube mu ruke. Spremaju mu ručak, peku pogaču… Ali mu domaćin ne daje da se najede odjedanput, pošto je bio izgladneo, nego po malo (u prepričavanju, s kolena na koleno, nedostaje podatak koliko je dana bio kod Šiptara, odnosno dva dana i tri noći ili tri dana i dve noći). Uglavnom, poslednjeg dana je mogao da jede kako dolikuje. Okupali su ga, dali mu nove čarape, i par rezervnih, i dve pogače. Pošto njegovi sinovi nisu smeli da ga odvedu do srpske vojske, odveli  su ga do puta kojim će vojska da prođe. Čekajući vojsku, koja je obilazila tamošnje planine, naišao je na čoveka iz Malog Orašja, nekog Mladena. Sasvim slučajno. Naravno, kada je sreo Mladena, Dragoljubovoj sreći nije bilo kraja. Kada su se pridružili vojsci, odmah im je dao jednu pogaču, koju su vojnici razgrabili, a drugu je krio i noću delio sa Mladenom, malo po malo. Tako su stigli do Krfa. Bio je lečen u Bizerti, vratio se i učestvovao u proboju Solunskog fronta.

Tokom Drugog svetskog rata je bio predsednik sela, infrastrukture, dakle Nedićeve vlasti, ali je bio pristalica Ljotićeve stranke. Podržavao je Dimitrija Ljotića, što je tada u okolini Smedereva bilo uobičajeno. Ubijen je od strane partizana uoči svetog Ilije 1943. godine. Sud Kosmajskog partizanskog odreda je doneo konačnu presudu.

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...

Veliki rat: Crtice iz smederevskog kraja (1)

SMEDEREVO, 30. decembar 2018 – Kako vreme prolazi, i kako su se i poslednji učesnici i svedoci događanja u Velikom ratu preselili na neko bolje mesto, sve je manje autentičnih priča. Retki su i oni koji ih čuvaju, još ređi oni koji mogu da ih ožive, da budu zanimljive i u 21. veku. Jedan od njih je Radomir Ranković, diplomirani master istoričar iz Malog Orašja, koji je bio rad da neke od njih podeli sa vama i nama na portalu Podunavlje.info, a mi ih objavljujemo, u dva nastvaka, danas i sutra.

Dvoglavi orao

Spomenik, veliki mermerni, svim žrtvama, i interniranima, od 1912. do 1918. u Malom Orašju, pravljen je sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Kada je završen, na vrhu je imao velikog dvoglavog orla, grb Kraljevine. U oktobru 1944. godine, dvoglavog orla su skinuli puškom i posle nekoliko godina je montirano poprsje vojnika sa šajkačom, Solunskog ratnika. Poprsje je stajalo na spomeniku nekih pedesetak godina. Sredinom devedesetih godina prošlog veka, nakon jedne strahovite oluje, to poprsje od betona je palo i polomilo se. Pre nekoliko godina, spomenik je premešten i rekonstruisan od strane Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Smederevo. Dvoglavi orao je vraćen na spomenik.

Ko je dao novac, on je upisan

Malo Orašje ima jedan od najskupljih spomenika koji je podignut žrtvama Prvog svetskog rata, skuplji i od smederevskog. Radio ga je isti majstor – Lukaček, u crnom mermeru. Na spomeniku je bio uklesan spisak poginulih, od Prvog balkanskog rata do onih koji su stradali u sledećem, do 1918. godine. Čovek bi pomislio da je lista sa imenima verodostojna, da su tu svi koji su položili najveću žrtvu, svojim životom doprineli slobodi otadžbine. Nažalost, nije tako, barem kada je ovaj u Orašju u pitanju. Naime, na kraju se ispostavilo, čiji su potomci platili, njegovo ime je moglo da bude upisano. Tako na primer, vojnici Živan i Lazar, koje pominjemo u ovim crticama, iako su poginuli tokom Velikog rata, nisu upisani. Njihova deca su ostala bez roditelja, usvojio ih je pradeda, ne rođeni, već po bočnoj liniji koji nije imao potomke i nije hteo da da pare. Da je moralo da se plati, svedoči i primer Dragutinovićevog dede Ljubomira – konjovoca, koji  je sa konjem prešao Albaniju. Njegovi su prodali njivu od dvadesetak ari da bi mogli da plate da se Ljubomirovo ime nađe na spomeniku. Na spisku interniranih, na primer, Stanko Petković nije upisan. Sa 16 godina je odveden u Ašak i tamo je umro. Još gore, kažu seljaci da su se upisali i neki koji nisu ni ratovali, kamoli bili Solunci.

Nadgrobni spomenici – Aleksandar i Lazar Ranković

U Malom Orašju postoje dva nadgrobna spomenika, od roze kamena, koje je država platila vojnicima, učesnicima Balkanskih ratova. Jedan od njih je Aleksandar Ranković, poginuo u gradu Jedrene, ili na turskom Edirne. Njega su Bugari opsedali u toku Prvog balkanskog rata, nisu mogli da osvoje grad, jer nisu imali dovoljno jaku artiljeriju. Naša vojska, Moravska divizija pod komandom legendarnog đenerala Stepe Stepanovića, sa topom velikog kalibra krenula je put Jedrena, gde je poginuo pomenuti Aleksandar.

Drugi vojnik, Lazar Ranković je poginuo na Čupinom brdu. Tamo je poginulo najviše ranjenih I povređenih srpskih vojnika, koji su bili iza komore. Velike gubitke smo tamo pretrpeli od Bugara u Drugom balkanskom ratu. Bugari su nam probili liniju front i “unakazili” bolnicu. Srpski vojnici, većinom iz okolnih sela, od Beograda do Smedereva, tamo su izginuli, na položajima Čupino brdo i Retke bukve. Lazar Ranković je bio rođeni brat Živanov. Živan je doneo Lazara mrtvog, posle masakra kod Čupinog brda i Retkih bukvi, gde je Lazar stradao, i sahranio ga. Živan je posle toga otišao iI nikada se nije vratio. I Lazarova i Živanova deca ostala su siročad. Jedino što su čuli, mnogo kasnije, da je navodno bačen u more posle prelaska Albanije.

Naslovna fotografija: Samson Černov – U izgnanstvu 1815.

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...

Godine okupacije u Prvom svetskom ratu (II deo)

SMEDEREVO, 17. decembar 2018 – Glad, nemaština, maltretman okupacionih vlasti, internacije… Život u godinama pod tuđinskom čizmom u Smederevu samo je po zlu zapamćen.

Najgore je bilo u jesen 1915. i zimu koja je usledila, kada je zavladala nezapamćena glad, jer su okupatori, kako smo u prošlom nastavku opisali, odavde uzimali sve, od žitarica do stoke, i slali u centralu ili direktno na front.  Prva pomoć međunarodnog Crvenog krsta stigla je tek u proleće 1916. Za mnoge je to bilo kasno.

Ostalo je zapisano da je nemački etatni magacin u Smederevu, po popisu, u jednom momentu, raspolagao sa 1.200 grla stoke spremne za klanje. Nemci su to smeli, ne i Srbi; za njih je na snazi bila uredba o zabrani klanja stoke. Uvedeni su i takozvani „bezmesni dani“. O ovim danima Borivoje Stojanović iz Mihajlovca piše: „Dogovore se da kradom zakolju jednu svinju i razdele da svako uzme štogod za jelo… Dete koje je čuvalo stražu uđe u kuću i uzviknu: ’Idu Švabe!’ Pokupili su meso i pobegli kroz sporedni prozor. Švabe nisu znale u čemu je stvar pa su pripucali za njima, ali oni su daleko umakli. U međuvremenu, žene svaka uze po neku id slanine pa opaše ispod suknje, oko pojasa, i uzmu kudelju kao da predu. Dođoše Švabe, žene rade i još kobajagipevaju. Oni pogledaše i odoše. Uveče je sve razdeljeno na ravne delove“. *

Tako je bilo u selu, još gore je bilo u gradu. Koristeći se silom svoje vojske i policije, okupatori su već u proleće 1916. preuzeli najveća industrijska preduzeća, trgovine i banke i predali ih na upravlјanje krupnom austrijskom, mađarskom i nešto manje hrvatskom kapitalu. ** Smederevo je imalo mlinove, ciglane, vinske podrume… Okupacione vlasti su držale monopol nad trgovinom većine proizvoda široke potrošnje, uključujući tu i so, petrolej, šibice, cigarete i duvan uopšte. Malo je znao da je za vreme okupacije u Smederevu podignuta fabrika duvana, jedna od najsavremenijih u to vreme na Balkanu. Proizvodila je cigarete „Semendria“, ali i jedne zanimljivog imena – „Meine kleine Manojle“. Prilikom povlačenja Nemci su mašine demontirali, a zgrade onesposobili. ***

Treba li reći da su se u takvim okolnostima mnogi Smederevci okrenuli švercu, rizikujući drakonske kazne okupacionih vlasti – zatvor, ali da može biti i gore opominjao ih je neretko prizor na glavnom gradskom trgu. O tome šta je u Smederevu video svedoči i rumunski pisac Zaharije Stanku, koji je putujući Dunavom jedan dan ovde proveo. „Samo nekoliko koraka dalje od mene, na sredini trga dizala su se drvena vešala. Na svakoj strani vešala stražario je po jedan vojnik… Na vešalima je visilo njih petoro; dva muškarca, dve žene i jedan dečak od deset-dvanaest godina.“ ****

Ko su bile žrtve dželata koje Stanku video ne znamo, činjenica je da je Okružni sud, koji se tada nalazio u Smederevskoj Palanci,  dosudio od 1916. do 1918. više smrtnih kazni. Ipak, ovde treba reći da je, sudeći po za okupatorima ostaloj dokumentaciji, najveći broj na smrt vešanjem bio osuđen zbog razbojništava, a da je, po istim izvorima, u jednom slučaju smrtna kazna izrečena za dve osobe zbog napada na okupatorske vojnike.

Pored ogromnih ljudskih žrtava, kako je u prošlom nastavku napisano – broj stanovnika u Smederevu i okolnim selima je posle rata bio maltene za četvrtinu manji nego po predratnom popisu, i sam grad je pretrpeo ogromna razaranja. Od Smedereva su u ratnim godinama više postradali, po zapisima hroničara, samo Beograd i Šabac. Za četiri godine rata, posle brojnih bombardovanja, gotovo da nije bilo kuće koja nije bila oštećena. Najviše je ipak postradala Tvrđava. Prvo je bombardovanje 1915. nanelo ogromnu štetu, mnoge kule su od tada nakrivljene, eksplozija 5. juna 1941. ih je samo dokusurila, da bi potom, naredne godine, okupator  porušio mali zid oko Tvrđave i probio zidno platno kod ulazne kule – Dubrovačke kapije. Zatrpali su i kanal koji je spajao Jezavu i Dunav i postavili prugu do ložionice na Jezavi, koja i dan danas stoji, a kanal više nikada nije ponovo otkopan.

*, ***i ****  Rade Ranković „Smederevo i okolina u Prvom svetskom ratu“

** Miroslav lazić i Marko Stefanović „Smederevo u Velikom ratu“

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...

Godine okupacije u Prvom svetskom ratu (I deo)

SMEDEREVO, 4. decembar 2018 – Kada govorimo o herojstvu i stradanjima u Prvom svetskom ratu najčešće mislimo na naše ratnike, one koji su bitkama branili Srbiju, vojevali, povlačili se i napredovali, da bi joj slobodu konačno povratili. Ali, i civilno stanovništvo je jednako patilo, okupacija je u gradovima i selima odnosila svoje žrtve, tako je bilo i u smederevskom kraju.

Od jeseni 1915, kada je Smederevo kao i ostatak Srbije palo u ruke neprijateljske vojske, stanovništvo je bilo izloženo svim nedaćama koje okupacija nosi; od gladi, preko interniranja do javnih egzekucija. Za te tri godine broj stanovnika Smedereva se smanjio za maltene četvrtinu, što zbog onih koji su izbegli ili internirani, što zbog pogibija onih koji su u rat otišli da se iz njega ne vrate. Kada se uporedi broj stanovnika po popisu iz 1910. i onaj koji su okupatori sproveli 1916, nedostaje 22,81 posto žitelja Smedereva, tada značajne ali nevelike varoši od 4.165 duša.

Glad koja je vladala od prve zime okupacije uzela je svoj danak i u Smederevu. Koliko tačno – nije nikada utvrđeno. Međunarodni Crveni krst je još dok je rat trajao izneo procenu da je od te, jedne od najgorih smrti, za nepune dve godine, do početka septembra 1917. stradalo više od 8.000 Srba. Gladovalo se i u Smederevu i okolini jer su Nemci bezdušno pljačkali, odnosili za potrebe svoje vojske i odavde slali sve proizvode poljoprivrede do kojih su mogli da dođu. Okupacione vlasti su samo tokom 1917. godine iz Srbije odnele 7.000 vagona pšenice, odveli 170.000 goveda, 190.000 ovaca… Uz rude i ugalj, to ih jedino ovde zanimalo. Nije onda čudo da je načelnik štaba grupe armija Makenzen pisao da se toliko bavi pitanjima bakra i pšenice iz Srbije da o sebi misli „da je trgovački agent, a ne general“. *

U takvim okolnostima, kada je zavladala nemaština, snalazio se kako je ko mogao i znao. U delu „Pod Nemcima“ B. Nikolajević je zabeležio i to da je u Smederevu bivši okružni načelnik Steva Gudović prodavao cigarete vojnicima, gospođe iz uglednih smederevskih porodica drže „ kolačarnicu i kafansku radnju“, a apotekar Gedeon Radulović je molio okružnu vlast da mu dozvoli kupovinu grožđa**, da pravi i prodaje vino kako bi prehranio porodicu.

To se događalo onima koji su ostali, jer mnogi su, ispostavilo se – bez nekih vidnih i validnih kriterijuma, internirani u sabirne centre i logore od Mađarske i Rumunije do Austrije i Slovačke, gde su radili najteže poslove. Glavni cilj je bio da se, kako je stajalo u uputstvima, „iz Srbije uklone muškarci starosti od 17 do 55 godina, kako ne bi izazivali nemire“, ali su gotovo podjednako internaciji bile izložene i žene. Od poznatih Smederevki ova sudbina je zadesila Darinku Berić, učiteljicu i jednog od osnivača i dugogodišnju predsednicu ovdašnjeg Kola srpskih sestara. Uhapšena je u Kragujevcu gde se zadesila pri povlačenju srpske vojske. Umrla je 1918. u vozu, pri povratku u Srbiju. Žena poznatog industrijalca Jefremovića internirana je u Nežider, u Austriji, gde je i umrla. U zarobljeništvo su oterane i ćerka doktora Lazara Dimitrijevića i smederevska osmnaestogodišnja glumica Kosara Marić***.

Mada nema potpunih podataka koliko je tačno žitelja Smedereva o okoline internirano, brojka je, u odnosu na veličinu grada ogromna. Samo od kraja avgusta dok 10. novembra 1916. iz Smederevskog sreza je u internaciju poslato 1.449 ljudi. Iz sela oko Smedereva je put sabirnih centara i logora u avgustu te godine otišlo 1.238, mnogi se ne vratiše****. Jer, u logorima su, po svedočenjima preživelih, vladali neljudski uslovi, internirci su terani na najteže fizičke poslove, a izgladnjivani, oštro kažnjavani, bez ikakve lekarske nege umirali su od najbanalnijih bolesti.

*,** i *** Rade Ranković „Smederevo i okolina u Prvom svetskom ratu“

**** Miroslav lazić i Marko Stefanović „Smederevo u Velikom ratu“

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...

Jedno putovanje u Smederevo

SMEDEREVO, 22. novembar 2018 – Zapisa o Smederevu za vreme nemačke okupacije tokom Velikog rata nema baš mnogo. Zbog toga je dragoceno svako pisano svedočenje, pogotovo iz pera ljudi kakav je bio Milan Jovanović Stojimirović, kasnije novinar i urednik više listova. Treba imati u vidu da je tekst koji sledi objavljen u „Beogradskim novinama“, listu koji su nemačke vlasti izdavale za vreme okupacije  Beograda počev od 15. decembra 1915. pa sve do 29. juna 1918. Štampan je i ćirilicom i latinicom, u Carskoj i kralјevskoj gubernijskoj štampariji, na srpskom jeziku sa nekim nemačkim tekstovima, a kasnije i na mađarskom. U početku je  izlazio tri puta nedelјno, a od 1916. svakog dana. U redakciji ovih novina je bio i poznati pisac Bora Stanković, koji je tu, nakon povratka iz austrougarskog zaroblјeništva, prihvatio posao urednika kulturne rubrike kako bi prehranio porodicu. Ipak, osnovni cilj lista bio je da uspostavi kontakt nemačke okupacione vlasti sa srpskim narodom i u tom svetlu treba gledati, i čitati, i ovaj Stojimirovićev tekst. Pre je reč o subjektivnom, dnevničkom zapisu, ali dovoljno ilustrativnom da nam bar nekim sličicama iz svakodnevnog života prikaže stanje u Smederevu tokom okupacije.

Beogradske Novine, subota, 5. januar 1918, br.5

de T.:

Jedno putovanje u Smederevo

Najzad sam se krenuo jednoga dana. Vreme je bilo maglovito i kišovito. Divlјe plovke su letele oko naše lađe, pored koje su promicale s jedne strane brda a s druge vrbaci u ravnici.U malom, crvenom salonu naše stare lađe, sedeo sam s dve gospođe. Jedna je htela da joj pričam, druga da mi priča. Neke su dame pile kraker i silno uzdisale, i žalile se na vreme, muževe i sudbinu. Jedna Jevrejka je jela od Beograda do Smedereva mušmule, izlazeći s vremena na vreme da baci koštice. Osem mene i još nekog mlađeg gospodina nije bio više ni jedan muškarac, da ne kažem kavalјer, jer to nešto više znači. Do samih vrata salona sedele su tri osobe u crnini. One su plakale neprestano. One su se vraćale s pogreba svoje sestre i vređao ih je zvuk nekakvog presipnulog gramofona iz kabine, zvuk koji se peo iz utrobe lađe i koji je kao neki otrovni gas dražio i dosađivao. Od Beograda do Smedereva on je svirao neprestano ariju nekog medvedara, pesma, koja nas je dražila kao i životinju kojoj je namenjena.

I tako smo putovali, gušeći se u strašnoj vrućini, jer cevi za grejanje behu ispod samih sedišta i bili smo zajapureni i nestrplјivi. Sve, o čemu se moglo razgovarati, razgovaralo se na svim delovima salonića.Užasna nas vrućina činjaše nervoznim i nasrtlјivim u razgovoru, i kad bi devojka donosila čajeve i krakere, pola bi je salona molilo da ostavi vrata otvorena a polovina protestovaše. Jedna gospođa s fesom spavala je mirno i duvajući polako i odmereno kao naša lađa.

S mrakom je padala dosada u nas i oko nas. I skoro, dođe do mrtvila u razgovorima. Ćutanje se izli kroz vazduh kao neki miris koji osvežava. Svako je možda imao unutrašnje dijaloge i nije ih saopštavao svojoj okolini.

Iz ovoga nas prekide Grocka, koja ubaci u našu sredinu nova lica, i interesovanje nas probudi iz obamrlosti u koja nas dovede ćutanje. Jedna mršava devojka s knjigama i jedna debela ministarka uđoše u salon. Prvu sam izgubio iz vida. Druga načini malo žubora u mome krugu, ponosita i razmetlјiva više nego što bi odgovaralo njenoj pojavi. Ali mrtvilo tako zapuši svima usta, da se naposletku niko više ne ču. I jedno po jedno, mi napustismo dosadnu odaju. I izlažasmo napolјe, na vetar.

Bilo je mračno. U dalјini se naziraše svetlost, svetlost u obliku pantlјike, kordon od svetilјki. To beše naš cilј. To beše varoš, ispred koje se žutila voda. Međutim sumaglica skrivaše sve ostalo, a nestrplјenje mučaše duh.

Nazresmo siluete kula smederevskog grada, koje se pomalјaše iz tame kao čudovišta, i koja ne izazvaše, pri onoj magli, u nas ništa više nego strah od nečega što je staro i mrtvo. Pirh je otkrio na njima nešto veoma lјupko. Nјemu su se učinile tako lepe da je u svojoj knjizi rekao: naliče na sliku sa sicilijanskih obala. Mene ispunjavahu nekim veličanstvom, uobraženjem, divlјenjem i ja zažalih što ih nije video Lamartin, kad je bio tako blizu njih. Pokušao sam da izazovem neku romantičnu sliku u svojoj mašti. Ali moj mozak, premoren vrućinom i razgovorom, beše nesposoban za funkcije obe vrste i ja beh lišen zadovolјstva da gledam kakav Jerinin lјubavni skandal, kakve srednjovekovne lestvice od svile, koje bi padale s kule u čamac, na vodi po kojoj pliva mesečina.

Ja sam dolazio u Smederevo posle tri godine i moje srce beše ispunjeno samo nečim neizvesnim.

Pošto sam polјubio ruku ministarki, koja baš u tome momentu, na vrlo simpatičan način pričala kako je izmenila dvadeset i tri lekara za svoje srce, i pošto sam polјubio ruku prijatnoj gospođi koja mi je govorila i onoj koja je želela da joj govorim, ja napustih lađu. Ova treća beše tužna, možda zbog magle, i njen osmeh imađaše mnogo želјe da bude istinit. Nјene mi oči blisniše poslednji put, odbleskom nečega što je bilo u duši, ili možda samo u srcu i ona me opomenu da ih potražim.

Ja sam izišao u varoš sam i kako niko nije znao da dolazim, niko me nije ni čekao. Išao sam glupo gazeći po blatu, ne poznajući put i saplićući se preko šina, koje leže po gornjem delu keja.Moja čežnja da vidim Smederevo, pretvorila se naglo u razočarenje i ja sam žalio što sam se kretao iz Beograda. Ali moralo se dalјe.

Prvo sam svratio kod svojih suseda, kod gospodina profesora K., da vidim njegovog sina i svog prijatelјa iz detinjstva. Od početka rata nismo se videli. Ljubopitstvo i želјa da ga vidim mučili su me već tri godine. Ja se teturah preko nekih basamaka, čiji sam raspored zaboravio, zatim se omakoh niz neke basamake i uđoh u njihov suteren. Zatekoh porodicu za večerom, gotovo nepromenjenu, i da nije bilo umora na njihovim licima, moglo bi se reći da imaju isti blag i zdrav izraz, koji su imali juna 1914. Moj prijatelј, istina, dobio je od tada čekinjastu mladićsku bradu i, – da ne kažem lađarska, – bogovska pleća. Mi se snažno zagrlismo i polјubismo. Radost beše velika. Bio sam uzbuđen, i uspomene, one naglo oživlјene uspomene obujmišemi svu svest. Ja osećah da se nejasna tuga provlači kroz moje raspoloženje i bejah zbunjen od utisaka. – U ostalom to je sve bilo tako nerazumlјivo i bilo bi tako slabunjavo pisati o iznenađenjima i promenama, koje su nam napravili događaji i vreme, da ja neću da se upuštam u opširnosti. Ja ne znam šta sam radio to veče.

Otišao sam kod svoje majke i kod svoje kuće. Odmah je nastao niz događajčića i prijatnih susreta. Ista drveta, koja sam ostavio kad mi je bila šesnaesta godina, iste sobe, iste mačke, koje su preživele sva bombardovanja i koje su mi se odmah umilјavale, kao da sam ih  juče spustio poslednji put s krila. Mati mi pokazuje interesantnosti, vodi me svuda po kući, upoznaje me s jednim Nemcem, vajarem, koji je napravio svoj ratni atelјe u nekadanjem mom kabinetiću. O, to me je jako zaradovalo, i g. Muschar je bio vrlo lјubazan da mi je pokazao svoje plakete i upoznao me je sa ostalim svojim radovima, koji su mi se veoma dopali.  G.  Muschar unosi u svoje stvari mnogo grčkog žanra, ali se mora priznati da to baš i čini njegove radove neodolјivim. Zatim sam tu video slike njegovih statua koje takođe imaju u sebi mnogo snage i čija je kompozicija mišića besprekorna.

U našem susedstvu teče sve po starom. Naši susedi i dalјe jedu vrlo masna jela i piju izvrsna smederevska vina. Razgovori su palančanski i besmisleni kao i pre. Đoke-Lenka je još uvek onako mirnodopski debela, g. popa naš komšija, izjutra vodi preko sokaka svoga konja na pojilo, Ljubica Dubrovčanka nastavlјa svoje jeremijade koje se tiču morala uopšte, Smederevo živi u neku ruku komičnim životom, za ovo ozbilјno doba. Na slavama zatičete internacionalno društvo: Nemce, Ruse, Talijane, Mađare; Srpkinje govore nemački i ruski, Nemci i Rusi govore odlično srpski, da zadivlјuju. Antagonizam između Rusa i Nemaca je tako mali da se ispolјava samo u lјubavnim aferama, koje ovde nisu retke, i koje ne zaustavlјaju ni vera, ni narodnost, niti uopšte išta. I vrlo je mali deo Smedereva koji živi povučeno. A to je sve tako nerazumlјivo, veselo-nerazumlјivo, da i nehotice nateruje čoveka, da se smeje.


Išao sam na groblјe. Lutao sam dugo po njemu sa čudnim mislima. Zajedno tu leže, Srbi, Austrijanci, Nemci, Rusi. Jedan veliki i zajednički spomenik diže se iznad svih grobova. Kako je čudno te lјude smrt ujedinila i pomirila! Zašto ih život tako besno vuče jednog na drugog, jednog protiv drugog? Ulazio sam u staru crkvicu, čija vam je legendarna istorija svakako poznata. Ona je sad obilno posećena. Izgleda da je svet postao pobožniji tamo. Smederevci nisu imali mnogo volјe za crkvu. Rat ih je ipak mnogo izmenio.

Bio sam u svom vinogradu. On leži na jednoj uzvišici iznad pristaništa. Gledao sam iz njegove visine daleke ravnice, koje se pružaju u nedogled, preko Dunava. To me je setilo na mnoge zadovolјne časove, i ja sam sa suzama sišao niz brdo i lutao pored Dunava, na čijoj su srebrnoj površini plovile divlјe guske. Bio sam u Provaliji, koju volim, od kad je znam i bio sam u šumi Ćir-Antine česme. Beo mlaz vode padao je kao i nekad u kameni valov istom brzinom, i ja sam u žuboru drage vode čuo šum prošlosti. I ja nisam mogao da pijem te snažne, gorske, izvorske vode, koja me je napajala u detinjstvu, kad sam se vraćao iz doline gde sam brao lјubičice. Smole su stajale na drvetima kao i nekad, jezero je bilo puno lišća, i sve je bilo pusto pa ipak drago mome srcu koje je za ovim čeznulo.


Spavao sam nekoliko noći u jednom vinogradu, čija je romantična okolina bila ove jeseni veoma simpatična zbog blagog vremena. Sa njegovim mladim gospodarem peo sam se na okolne ćuvike, gledao brdašca, razgovarao sa selјacima i posmatrao oblake, koji su brodili ozbilјno i mirno preko maglovitih dolina. Meni je izgledao da i u njihovim gužvama ima nečeg što je za mene zavičajno. U smederevskim šumarcima i vinogradima sam imao često idilične susrete. Zečevi su proletali pored nas kao pored „gospodina Vujića“ na ilustracijama u originalnom izdanju njegovog „Putešestvija“. Lisica je posećivala svako jutro gospođu Nešić, (čije sam gostoprimstvo uživao) i odlazila bi tek kad bi joj ova doviknula svoje pretnje i svoje kletve. Živina je, dobro osećajući svog utamanjivača, jurila sa svih strana vinograda k domaćici. Jedno jutro smo nas četvoro,  u polunegližeu, plјeskali kao u pozorištu lisici, da bi ostavila kokoške gospođe Nešić. Ali ona stajaše dugo na jednoj uzvišici i posmatraše nas prezrivo, kao da nije mogla da se dovolјno načudi našoj sebičnosti. Najzad ustupi pred anatemama lјute gospođe Nešić, jer je možda videla, da joj tu, istina, neće oružje, koje je zabranjeno, škoditi, ali da je gnev gospođe Nešić, dostigao svoju najvišu tačku. Onda smo se vratili da produžimo oblačenje i da pristupimo doručku, koji se sastojao iz jaja, čaja i za zimu ostavlјenoga grožđa. Izlišno bi, mislim, bilo govoriti o jednom današnjem beogradskom apetitu za takvim stolom.

Išao sam u bioskop gde sam gledao vrlo antičke stvari, čija snimanja datiraju verovatno iz prvog doba filmskog života.posetio sam stare prijatelјe koji su govorili o ratu tako obično kao da govore o magli i kiši. Gledao sam selјačke svadbe, koje su se obavlјale u masi i vrlo svečano.

G. Jefremović, moj prijatelј, upoznao me je s jednim dobrim Nemcem, gospodinom Schikaneder. On je akademski slikar. Pokazao mi je svoje skice i portrete, i zadivio me čitkošćom i lakoćom u predstavlјanju detalјa na licima svojih slika. On je učinio da sve više poštujem lјude, koji se drže starih, dobrih tradicija u slikarstvu i koji ne drhte između impresionizma i futurizma. Obećao mi je da će me posetiti posle rata i ja sam ga molio da ne zaboravi svoje obećanje. – Ovaj je čovek toliko mnogo čovek, da zadivlјuje svojim zdravim pogledima. Nјegovi su ideali tako jasni i tako dobri, da ga je milina slušati kad ih izlaže. Nјegov najveći ideal je čovečanstvo. Zdravo čovečanstvo, čovečanstvo bez predrasuda, lјudi bez mržnje, lјudi koji se razumeju, rade i koji ne smetaju jedan drugome. To je u toliko simpatičnije, što će uskoro čovečanstvu trebati samo lјudi a ne nacije.

Mene je bilo žao što sam morao da odlazim iz Smedereva. Ja sam zavoleo ovog Nemca i njegove ideje. Ja sam morao da idem i da izgubim mnoge prijatnosti ovoga pitomoga i interesantnoga mesta.

Ostavio sam Smederevo jednog vlažnog jutra. Na obali sam video draga lica. Grad, s kulama koje su pocrnele od pristanišnog dima postajao je sve crnji i manji. Pred oblacima su letele neke divlјe ptice. Ja odoh u isti crveni salon, koji je bio još topliji nego prošlog puta, gde su svi zevali toliko, da su im oči bile suzne. I ja padoh u dremlјivo razmišlјanje.

Tekst “Jednog putovanja u Smederevo”, objavljen na prvoj strani “Beogradskih novina”, nedavno je ponovo ugledao svetlost dana u 60. broju časopisa „Mons Aureus“. Zahvaljujemo se mr Snežani  Cvetković, višem kustosu Muzeja u Smederevu, koja se već duži niz godina bavi proučavanjem života i dela Stojimirovićevog, a koja nas je uputila na ovaj, nadamo se i vama, zanimljiv sadržaj.

Projekat „Sećanje na ratnike – vek od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...

Položen venac na Spomen kosturnicu u Vrbovcu

VRBOVAC, 11. novembar 2018 – Povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata, u crkvi – spomen kosturnici u Vrbovcu, jedinoj od Dunava do Kosova, položen je venac u znak sećanja na slavne srpske junake izginule na Vrbovačkim kosama u Velikom ratu, uz pesmu “Ovo je Srbija”.

Vrbovačka crkva vezana je za onu tragičnu 2015. godinu, koja se može meriti jedino sa kosovskom katastrofom 1389. godine, podsetio je za Podunavlje.info sveštenik Dušan Popović, paroh vrbovački.

“Okolnosti su 1915. bile sasvim drugačije, tu nema stalne pobede, ima samo povlačenja do krajnjih granica ljudske izdržljivosti . Ono što je posebno i treba istaći je Vrbovački boj, 11. I 19. puk Šumadijske divizije oni su dva dana zadržali prodor najelitnijih nemačkih snaga pod komandom Makenzena da bi se Vrhovna komanda iz Beograda mogla povući i da bi se ovaj deo fronta sačuvao. Veliki broj stanovništva je krenuo u zbegove. Na ovim vrbovačkim kosama ostalo je zauvek 1350 vojnika – ranjenih, izginulih, nestalih. Na osnovu izveštaja komandanata pukova, znamo da je došlo do velikog okršaja i da su ovde bile žestoke bitke. Međutim, to je zaboravljeno. Pogotovo, posle Drugog svetskog rata. Crkva je sagrađena 1939. godine, neposredno pred Drugi svetski rat, kad su skupljeni zemni ostaci srpskih heroja. Onda je došao Drugi svetski rat i neke nove vrednosti i to je palo u tamu zaborava. Od 2005. godine, kada ni sam nisam znao ništa o ovim događajima, počeli smo sa obnovom, i materijalnom i duhovnom. Prvo smo obnovili kosturnicu, renovirali i doveli u pristojno stanje 2007. godine, ali je to bio samo delimični uspeh. Daleko veći podvig je bio da šira javnost sazna. Moram priznati da sam imao mnogih iskušenja na tom putu, ne znam iz kog razloga, kao da nekome smeta istina o stradanju srpskog naroda. Međutim, istina se ne može sakriti i danas kad obeležavamo 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, s ponosom mogu reći da šira javnost, naše Srpstvo, u dobroj meri zna za ovu svetinju. Imamo i pisani trag, knjigu, imamo razne manifestacije i događaje kojima smo obeležili završetak Prvog svetskog rata i na kraju svih tih proslava, ovaj današnji dan”, zaključio je otac Dušan.

On je, obraćajući se vernicima nakon polaganja venca srpskim junacima u spomen kosturnici, ukazao na potrebu ujedinjenja.

“Treba da se podsetimo u ovom vremenu rastavljenosti, besmisla, kad nam se sprema svašta, moramo da shvatimo da svi Srbi moramo pod jedan barjak. Ako je dva Srbina a pet politika, od toga nema ništa. Svi pod jedan barjak, i to pod onaj barjak istine i pravde božije. Onako kako su naši sveti preci išli, na čelu sa Svetim carom Lazarom, Svetim Savom, do današnjih dana i ovih mučenika koji leže u ovoj spomen kosturnici. Da su oni razmišljali o nekome drugome, šta onaj drugi radi, da li je mogao to da izbegne, taj rov i taj dan da to bude, mi ne bismo postojali. Oni su znali šta moraju da urade u datom momentu, za spasenje svoga roda, a pred Bogom nijedna žrtva zaboravljena nije. Možemo mi ljude da zaboravljamo, kao što zaboravljamo, ali Bog ne zaboravlja i oni su pred Bogom živi. Samo je pitanje trenutka kad ćemo ih se setiti. A oni se nas sećaju u carsku nebeskom.“

Ikona Svetog Save, koja je bila nekoliko dana u crkvi Svetog proroka Jeremije u Vrbovcu, danas je krenula put manastira Svetoga Save u Kuveždinu, na obroncima Fruške Gore, a ispratili su je pravoslavni vernici iz Vrbovca, Suvodola, Drugovca, Smedereva, ali i iz Beograda, Niša, Šapca…

Projekat „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Čitaj dalje...

Dan primirja u Prvom svetskom ratu

SMEDEREVO, 11. novembar 2018 – Jedanaestog dana, jedanaestog meseca, u jedanaest časova 1918. godine zvanično su prestala ratna dejstva u Velikom ratu. Prethodno su primirje u Kompijenju, u specijalnom vagonu maršala Foša, potpisale Nemačka i zemlje Antante negde između 5 i 12 i 5 i 20 izjutra, ali je ono zvanično stupilo na snagu od jedanaest sati tog dana.

Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila trećinu stanovništva, više od milion ljudi, oko polovina muškog stanovništva od 18 do 55 godina nije preživela rat. Žrtve među srpskim vojnicima padale su i posle 11. novembra uprkos potpisanom primirju, jer je Mađarska je vodila rat još dva dana pokušavajući da okupira Vojvodinu i Baranju.

Koliko je Smederevaca poginulo u Prvom svetskom ratu nikad tačno nije utvrđeno, svaka izneta procena mogla bi lako da se ospori. Prosto sabiranje imena na spomenicima, a ima ih u 23 od 28 naseljenih mesta na teritoriji grada Smedereva, ne može da da verodostojnu brojku. Jednostavno, upisivani su, i tada, najčešće po sećanju, a ne po dokumentaciji. Pri tom, tu je čak i priča da su se na spomenicima u pojedinim selima našla i imena nekih koji su platili za podizanje obeležja, i da se tu nađe ime njihovih, a izostavljeni su neki nesrećnici koji su stvarno izginuli a za koje nije imao kod a se zauzme – i da plati.

U svakom slučaju, kako to svedok oslobođenja Smedereva Spasoje Jefremović u svojim sećanjima opisuje: “Dugo posle Prvog svetskog rata tupila se još motika, ili ašov kopača o gvozdenu košulјu granate, tesak Vardarca ili šilјasti bajonet trećepozivca”.

Projekat „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...

Godišnjica velike pobede na Dunavu kod Smedereva

SMEDEREVO, 9. novembar 2018 – Za Kolubarsku bitku, recimo, svi su čuli, a za Mitrovdanski boj kod Smedereva, jednu od prvih velikih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu, koja se desila na današnji dan 1914. godine, gotovo da zna i malo koji Smederevac. Nema je u udžbenicima istorije, tek relativno odskora Mitrovdanskim bojem bavila se i stručna javnost, a tihom zaboravu sigurno je doprinela i činjenica da, na našu sramotu, o ovom značajnom događaju nema nikakvog obeležja u Smederevu, ni ploče kamoli spomenika.

Sve se odigralo drugog dana Mitrovdana, 27. oktobra po starom, 9. novembra 1914. po novom kalendaru, kada se dogodilo se ono čega su se Smederevci od početka leta pribojavali – iskrcavanje neprijatelјske vojske na smederevsku obalu Dunava. Austrougarske trupe su pokušale da Dunav pređu kod Ibrifora i prošle onako kako će proći kod Kolubare – bile su potučene do nogu.*

Napad je izvršila 6. Landšturmska brigada, sastavlјena od 8 batalјona, 2 baterije topova i voda haubica. Prebacivanje vojnika vršeno je iz Kovina. Tokom prepodneva bilo je prebačeno oko 6.000 vojnika. „Naši vojnici su nekakvom strašnom nepažnjom i labavošću svake vojne discipline pustili Austrijance da pređu Dunav lađom i da pođu uz smederevske brežulјke, a da ih naši vojnici nisu mogli ni primetiti, a kada su ih primetili, bilo je već dockan. Na našem tlu je bilo već dve-tri hilјade neprijatelјskih vojnika.“ **

O tome kako su bili opremljeni i obučeni srpski vojnici koji su čekali austrijsku vojsku sa ove strane Dunava najbolje svedoči Milan Jovanović Stojimirović: „Jedina stvar, koja je na njima nešto predstavlјala, to je bila njihova ogromna šubara, dok je sve ostalo bila sama beda i zakrpa. Niko od njih nije imao ni pristojan gunj, a cokule ili čizme nije imao apsolutno niko. Nјihovi opanci su bili mizerni, često i od neuštavlјene i neošurene kože. Oni su izgledali tako kao da su hteli da pokažu da su gola sirotinja i jadna golotinja, a da su doterani na silu da služe državu u svom ruhu. “

Sa takvom vojskom, jedinicama u kojima su bili uglavnom Čačani, Požarevlјani i Negotinci, organizovana je odbrana smederevskog odseka u ukupnoj širini fronta od oko 20 kilometara. Posle artiljerijske paljbe s one strane Dunava i iskrcavanja kod Rasadnika, srpska linija odbrane je probijena. O neprijatelјskom prodiranju, obavešten je komandant smederevskog odseka, potpukovnik Svetomira K. Cvijović,  koji je potom jedan batalјon uputio sa zadatkom da povrati izgublјene položaje. Pristigavši pred Molerov šanac, ovaj batalјon je, tek posle dva neuspešna juriša, konačno oko 13 časova uspeo da povrati i oslobodi bateriju koju je neprijatelј zarobio pri osvajanju šanca. Srpska artilјerija je ponovo počela da dejstvuje sa ovog položaja, što je imalo snažan moralni efekat na srpske vojnike i veoma je uticalo na dalјi tok boja. Ovo je bio i odlučujući momenat boja, jer je tek tada protivnapad mogao da počne.***

Srpska artilјerija je dejstvovala po neprijatelјskoj pešadiji i plovnim objektima angažovanim na odvoženju vojnika na drugu obalu.

Pobedi nad brojčano nadmoćnijim neprijatelјem znatno su doprineli  Vardarci, 2. bataljon Vardarskog puka, koji su pritekli u pomoć trećepozivcima smederevskog kraja. Oni su bili stacionirani u selu Petka kod Požarevca i do Smedereva, što je nekih 32 kilometra, pretrčali su za pet sati i nakon pola sata odmora odmah stupili u boj!

Vest o pobedi prenela je i „Politika“ od 11. novembra 1914. godine na naslovnoj strani, gde stoji „Sa naših bojišta: Austrijski poraz kod Smedereva. Juče oko tri časa ujutru neprijatelј je počeo prebacivati trupe na našu obalu kod Smedereva. Do podne je prebacio šest batalјona i tri mitralјeza. Sa našim trupama vođena je borba na Pilici do 2 i po časa po podne, kada je preduzet kontra-napad naših trupa, koji se završio u 4 po podne potpunim neprijatelјskim porazom. Od prebačenih neprijatelјskih batalјona manji je broj proteran preko Dunava, a većina je zaroblјena ili poginula. Zaroblјeno je oko 1800 vojnika i 6 oficira među kojima i jedan pukovnik. Zarobili smo i dva mitralјeza. Naši su gubici veoma mali.“

Pod „veoma malim gubicima“ sa srpske strane misli se na pogibiju oko 60 i ranjavanje oko 190 srpskih vojnika.

I francuske novine su nekoliko dana nakon bitke izvestile, pozivajući se na vesti iz Niša od 12. novembra, da je juče (dakle 11. novembra) u Niš stiglo skoro 2.000 „zaroblјenih Austrijanaca“, među kojima je bilo „osam oficira i jedan pukovnik; ovaj poslednji, ranjenik, odmah je po svom dolasku prosleđen u bolnicu“. Vest o boju pronela se veoma brzo i Smederevo su u narednim danima posećivali dopisnici najrazličitijih agencija i novina kako bi se uverili o značaju pobede, pa čak i intervjuisali učesnike ovog boja.  „Pijemont“ je već 15. novembra štampao opsežnu reportažu koju su preuzeli od dopisnika novina Rusko Slovo. Prema njegovom izveštaju zaroblјeno je 2226 vojnika, 2 pukovnika i 16 oficira. U boju je stradalo „…do 500 vojnika, a među njima mnogo oficira, jedan potpukovnik i mnogo ranjenih“. I tada, kao što bi, verovatno, bilo i danas, novine nisu odolele da sve „malo“ preuveličaju,pa je tako „Pravda“ u jednoj vesti u kojoj popisuju uspehe srpske vojske navela  da je kod Smedereva 9. novembra „…pobijeno oko 2500 hilјada neprijatelјskih vojnika a još toliko ih je zaroblјeno…“.***

Bile brojke ovakve ili onakve, jedno nije sporno; izvojevana je velika pobeda nad znatno nadmoćnijim neprijatelje, a tom i takvom događaju, da se vratimo na početak, u Smederevu nema spomena.

* „Vodič kroz kovinski kraj“, Svetozar Polić, Kovin 2006.

** “Mitrovdanska bitka kod Smedereva i druge uspomene iz 1914.”, Milan Jovanović Stojimirović

*** „Smederevo u Velikom ratu“, Miroslav Lazić i Marko Stefanović, Smederevo 2014.

Projekat „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...

Obeležen Dan oslobođenja Smedereva u I svetskom ratu

SMEDEREVO, 30. oktobar 2018 – Komemorativnim okupljanjem kod Spomenika izginulim i umrlim vojnim obveznicima iz Smedereva u ratu 1914 – 1919. godine u centru grada i svečanom akademijom u Centru za kulturu danas je obeležen Dan oslobođenja Smedereva u Prvom svetskom ratu.

Okupljanje kod nedavno obnovljenog spomenika, počelo je himnom, a zatim je minutom ćutanja odana počast precima koji su se borili u Velikom ratu. Parastos su služili sveštenici Srpske pravoslavne Crkvene opštine smederevske, da bi potom vence položili predstavnici Vojske Republike Srbije, Grada Smedereva, političkih organizacija i potomci slavnih ratnika – Udruženje potomaka ratnika 1912-1918, Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918 njihovih potomaka i poštovalaca, Gradski odbor SUBNOR-a Smederevo, Podružnica Lipe i Patriotska spona 1912-1999. Komemoraciju je završio prigodnom besedom Branko Milanović, zamenik predsednika Udruženja potomaka ratnika 1912-1918.

Svečanu akademiju, povodom 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, koja je održana u Centru za kulturu, pod pokroviteljstvom Grada Smedereva, otvorio je hor Kir Stefan Srbin, najpre himnom „Bože pravde“, zatim i „Maršom na Drinu“.

O Smederevu i smederevskom kraju u Prvom svetskom ratu govorio je Miroslav Lazić, viši kustos istoričar u Muzeju u Smederevu.

– Smederevci su bili među prvima koji su iskusili rat. Austrougarski monitori na Dunavu i predstraže na severnoj obali Dunava vatrom iz pušaka i topova označili su početak sukoba čak i pre nego što je formalno upućena objava rata Srbiji. Smederevska varoš je do kraja leta sporadično tučena artiljerijskom i puščanom vatrom manjeg ili većeg intenziteta. Specifičnost Smedereva ogledala se u činjenici da je kao varoš na velikoj graničnoj reci, posle Šapca i Beograda, bio grad u Srbiji koji je najviše postradao. Čak i u danima kada borbi nije bilo život je proticao u neizvesnosti, jer su stanovnici živeli kako je to Slavoljub Šterić lepo opisao ‘na puškomet od neprijatelja’ – kazuje Lazić.

Viši kustos istoričar se u drugom segmentu bavio Smederevskim bojem 1914, koji ćemo detaljnije opisati u narednim programskim sadržajima serijala, koji povodom  stogodišnjice od Velikog rata, objavljuje Podunavlje.info.

Međutim, nastavlja Lazić, i nakon ove pobede borbe su nastavljene, kako na frontu, tako i iza njega, sa strašnom epidemijom tifusa sve do aprila 1915. Godine. Specifičnosti Smedereva u Prvom svetskom ratu određene su u velikoj meri geografijom, kaže Lazić.

– Naime, nalazeći se na granici tadašnje Srbije, na samom ulazu u Moravsko-vardarsku dolinu, koja je naročito za Nemački Rajh bila od životne važnosti, za njegov Drang nacht Osten. Zato ne treba da čudi što je baš nemačka 11. armija u oktobru 1915. godine osvojila Smederevo. U tom smislu nemačko vojno prisustvo u Smederevu biće naročito naglašeno sve do kraja rata, iako je ovaj deo Srbije kasnije bio deo austrougarske okupacione zone. Posledicu paklene artiljerijske vatre iz preko 200 topova koja se sručila na Smederevo, nisu mogle da sakriju ni austrougarske okupacione novine: „Smederevo je ona varoš u Srbiji, preko koje je prešla najstrašnija bujica rata. Nekada još lijep, čuveni grad, danas je skoro sama razvalina“.

Hrana i drugi važni resursi su otimani, a stanovništvo svedeno na puke izvršioce vojnih naredbi okupatora, dodaje Lazić I trogodišnju okupaciju opisuje kao “(su)život po dekretu”, s obzirom na činjenicu da je okupator samo uz pomoć grube sile uređivao društveni život naredbama iz vojnih komandi.

– Prvi front je ubijao; drugi front je spasavao živote. Drugi front ženskog angažmana dramatično je promenio ulogu žena u dvadesetom veku. U uslovima nedostatka muške radne snage, najviše su žene preuzimale muške poslove, dodajući ih svojim, uobičajenim zaduženjima. Zato nije preterano reći da je tokom trajanja okupacije Srbija živela u nekoj formi Ženskog društva. Jer, u Smederevu je 1916. godine nedostajalo skoro 44% predratnog muškog stanovništva – navodi Lazić.

Na kraju osvrta na Veliki rat, koji će biti temai njegove knjige koja je u pripremi, viši kustos istoričar u smederevskom Muzeju, Miroslav Lazić, govorio je o oslobođenju, podsetivši da su, konačno, nakon manjih borbi u Radincu 29. oktobra, jedinice iz sastava 1. srpske armije pod komandom vojvode Petra Bojovića u ranim jutarnjim časovima 17. oktobra po starom, 30. oktobra po novom kalendaru, ušle pobedonosno u Smederevo. Srpsku zastavu u grad uneli su vojnici leve kolona Konjičke divizije predvođeni majorom Dušanom Dodićem.

U Smederevu je 7. oktobra 1928. svečano proslavljena desetogodišnjica proboja Solunskog fronta. U onovremenoj lokalnoj štampi sa pijetetom su se sećali izginulih i umrlih koji su živote dali kako bi se ispunila, citiraću „Zavetna misao ujedinjenja“. Danas, 100 godina nakon oslobođenja, najmanje što možemo da uradimo jeste da se na dostojanstven način i sa mnogo poštovanja okupimo ovde, te sa neizmernom zahvalnošću kažemo „Neka im je večna slava!“

U muzičkom intermecu svečane akademije nastupio je Milan Lazić, učenik Muzičke škole, koji je na harmonici izveo Tajčevićeve „Balkanske igre“, a u drugom delu svečanosti prikazan je dokumentarni film „Srbija u Prvom svetskom ratu“, u kome su korišćeni sačuvani snimci naših i stranih snimatelja, o jednom od najpotresnijih i najsvetlijih perioda u istoriji Srbije.

Projekat “Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu” sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...

Oslobođenje Smedereva 30. oktobra 1918.

SMEDEREVO, 30. oktobar 2018 – „Ulicom idu vojnici sa francuskim šlemovima i naperenim puškama. Francuzi, Francuzi hori se sa sviju strana i spremlјeno cveće baca se na njih. Oni nam odgovaraju: Srbi smo, Srbi smo. Oh, kako je veličanstven taj trenut! Izgubili smo glas, gušili smo se, sve to samo jeca i kliče skoro nečujno: Živela slobodna Srbija…“. Ovako 30 oktobar, današnji i Dan oslobođenja Smedereva, po novom kalendaru, opisuje Pera Maksimović, advokat smederevski.[1]

Napomena, „po novom kalendaru“, zbog višedecenijske zabune koju je u Smederevu pre par godina dodatno pospešila vlast obeležavajući taj datum, mada jedna ulica u gradu, istim povodom, nosi ime „17. oktobra“. Dodatnu konfuziju čini to što je Dan oslobođenja Smedereva u II svetskom ratu 16. oktobar, što nije sporno, jer je novi kalendar tada bio u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, na snazi više od dve decenije. Ali, to dvodatumlje je ovde vazda pravilo nedoumice, a vlast je samo dala svoj skroman doprinos, na neki način objedinjavajući tada ove dve proslave.

No, da se vratimo tom svetlom trenutku, oslobođenju Smedereva 30. oktobra 1918. Iako je grad oslobođen bez većih borbi, stradanje u Smederevu se ipak nije moglo izbeći. Prilikom oslobođenja Smedereva ginuli su i civili, o čemu svedoče matične knjige umrlih. „Palo je dva građanina. Bog da ih prosti“, zabeležio je Pera Maksimović. Da li su ovo jedine civilne žrtve oslobođenja, sada – posle 100 godina, teško je tvrditi. [2]

Da ne bude većih civilnih žrtava ili razaranja varoši zaslužan je i major Dušan Dodić, koga je Pera Maksimović zbog toga veoma pohvalio: „Ovaj smeli i obazrivi oficir mnogo je pripomogao što nije došlo do izlišne borbe. Uštedio je i živote svojih vojnika i građana smederevskih. Hvala mu. Kako su Nemci poslednje svoje šlepove sa vojnicima odkačili sa obale i kako tada počeše pucati naši topovi brđani na njih, to sa njihovih monitora odpoče strahovita kanonada artilјerijska tražeći naše topove. No kako je izdata brza naredba da naša artilјerija prestane, to su i njihovi monitori prestali pucati. Na taj način Smederevo beše oslobođeno od neprijatelјa i taj dan trebalo bi Smederevo da proslavlјa“.

Ipak, nije bilo sve tako ni lako ni jednostavno. Prvi srpski oslobodioci iz grupe majora Dodića oko 7 časova počeli su da ulaze u Smederevo. Slabija i kraća puškaranja između okupatora i oslobodilaca odjekivala su u gradu, a užurbani odlazak poslednjih nemačkih vojnika ka plovilima na Dunavu jasno je nagoveštavao ishod borbi za oslobođenje Smedereva.[3] Međutim, kako Maksimović dalјe opisuje događaje koji su ubrzo nakon oslobođenja usledili: „[…] oko 10 sati pre podne Smederevo opet dožive svoju tragičnu sudbinu…I posle odlaska Nemci su hteli da se zabavlјaju Smederevom. Pravi Teutoni – divlјački predci njihovi. Kada su napustili Smederevo onda su preko Dunava i nameštenih vojnika palili električnom žicom njihove magacine u Smederevu u kojima behu granate, mine i barut i ostali prskajući materijal […]. Od grdnih potresa duvarovi se od kuća rastavlјahu, tavanice padahu a svi prozori odoše u paraman parče. Zimnje doba. Nasta jauk i piska dece na sve strane.“

Pa, ipak, obavlјajući ove poslove u žurbi pod pritiskom neposredne blizine srpskih jedinica, Nemci nisu stigli da odnesu ili unište celokupan arsenal koji se nalazio u Smederevu ili okolini, i o tome piše Maksimović[4]: „[…]16. oktobra (29. oktobar po novom kalendaru, op. aut.) zapale svoje zgrade podignute na periferiji, oko grada, Dunava, želјeznice, pa šta više neke i u samoj varoši […]. Nemci su prethodno informisali stanovništvo o planiranim palјenjima i kontrolisanim detonacijama, ali je stanovništvo te noći mnogo strepelo. Osim toga, Nemci su uzeli taoce iz grada kao jemstvo da prilikom povlačenja iz grada neće biti neprijatelјskih dejstava na njihovu vojsku od strane civilnog stanovništva. Gradsko poglavarstvo je zbog toga organizovalo i stražu koju je činilo stotinak lјudi, kako bi pazili da neko ne prekrši dogovor i ugrozi živote talaca. Bilo je i sporadičnih plјački radnji i kuća od strane Nemaca“.

Kako bilo, Smederevo je sutradan oslobođeno, trogodišnja okupacija bila je gotova, trebalo je to proslaviti.

[1]  Petar Maksimović, “Velngton I Hindenburg. Ulaz I izlaz Nemaca iz Smedereva, Večernje novosti, 24-26 decembar 1918.

[2] [3][4] Iz knjige „Smederevo i smederevski kraj u Prvom svetskom ratu“ Miroslava P. Lazića koja je u pripremi

Projekat „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Čitaj dalje...