Dan kada je stradao čitav ansambl novosadskog pozorišta – 5. jun 1941.

SMEDEREVO, 22. septembar 2020 – Pre no što je publika na otvaranju ovogodišnjeg Teatra u Tvrđavi na sceni u Malom gradu bila u prilici da vidi predstavu „Smederevo 1941.“ Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, predstavljena je knjiga istog naziva. Knjiga ima dva dela;  tekst drame Ane Đorđević i „Stradanje glumaca SNP-a u Smederevu 1941.“, teatrologa Aleksandar Milosavljevića, autora feljtona o ovom tragičnom događaju koji je prvobitno objavljen u novosadskom „Dnevniku“.

Autorka je, na žalost, zbog bolesti bila sprečena da prisustvuje promociji u Koncertnoj dvorani smederevskog Centra za kulturu, ali je tu, pored Milosavljevića, bio Milovan Filipović, direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta, ujedno i  jedan od glumaca u predstavi „Smederevo 1941.“

Milosavljević je na početku objasnio kako Smederevo i novosadsko pozorište imaju mnogo više veza nego bi što bi ko mogao da pomisli. „Nije nam tek onako palo: ’Aj’ sad da se bavimo Smederevom“,  objasnio je kako je došlo do ideje da se napiše i priredi komad koji za temu ima stradanje bezmalo kompletnog ansambla tadašnjeg Narodnog pozorišta Dunavske banovine kneza namesnika Pavla, kako se ono tada zvalo, tog kobnog 5. juna. Jer, od 18 glumaca koji su u Smederevo došli preživeo je samo Milan Ajvaz, kasnije poznati bard našeg glumišta. A on, kako se od Filipovića moglo čuti, nikada nije hteo da priča o tome. I tako su u pravljenju drame morali da krenu ispočetka.

– Arhiv Srpskog narodnog pozorišta je zasigurno najbolji arhiv u našem pozorišnom životu. To je bogatstvo kojim su Ana i Milovan bili oduševljeni, a ja, kad sam počeo da skupljam građu, bio sam očajan. Njima koji su se bavili arhivom iz umetničkih razloga bilo je mnogo dragocenog materijala od koga se da izmaštati drama. Meni koji sam pristupio tom istom materijalu, da odredim šta se istorijski dogodilo, i da vidim koje su to biografije, našao sam samo beleške na nekim kartonima – poverava se Milosavljević. To ga, ipak, nije sprečilo da sačini izuzetan feljton koji je pretočen u ovu knjigu.

Glumci koji su stradali bili su, kako nas upoznaje Filipović, izuzetno mladi. Neki tek 17-18 godina, najstariji je imao 45. U Smederevo su, u ta smutna vremena, tek što je okupacija počela, došli da prime plate, jer je tu bio centar Dunavske banovine. Plate koje nisu stigli da potroše.

– U ovoj našoj predstavi glumci igraju tragično stradale kolege koje su otprilike isto godište. Imamo čitavu plejadu mladih glumaca koji igraju u ovoj, ali i u drugim predstavama. Ono što je dokaz da je ovaj dramski komad uspeo je poziv na značajan broj festivala. Najveća čast koja može da bude ukazana jednoj domaćoj predstavi jeste da otvara Sterijino pozorje, a mi smo to doživeli – pohvalio se Milovan Filipović, direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta i  jedan od tumača glavnih uloga u predstavi „Smederevo 1941.“

Prisutni na promociji knjige mogli su da čuju i zanimljivu anegdotu o  nekadašnjem upravniku Srpskog narodnog pozorišta Milošu Hadžiću. Ovaj prvoborac bio je upravnik u najkomunističkija vremena, neposredno posle rata, ali ga to nije sprečavalo da svake godine o 5. junu dođe u Smederevo. Eksplozija koja je sravnila Smederevo i pobila silan narod, među njima i novosadske glumce, bila je skrajnuta tema, zbog raznih okolnosti koje nisu išle na ruku tadašnjoj vlasti. Jednostavno, mnogo toga je tu ostalo nedorečeno, nerazjašnjeno, što bi moglo da se tumači i ovako i onako, pa je bilo bolje celu stvar pomesti pod tepih. U takvim okolnostima, Hadžić je organizovao ta svoja tajna hodočašća, dolazio u Smederevo, svake godine, da u znak spomena ne stradale kolege baci venac u Dunav.

Skorašnji članci

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien