Da, to sam ja – Sara Stevanović

SMEDEREVO, 5. jul 2020 – Sara Stevanović je učenik generacije u smederevskoj Osnovnoj školi „Dimtrije Davidović“, nosilac Vukove i tri specijalne diplome- iz srpskog jezika, matematike i biologije. I ovo bi, uz njene uspehe na brojnim školskim takmičenjima, bilo dovoljno da bude junakinja današnje epizode serijala „Da, to sam ja“, ali to, naravno nije sve. Sara je i volonterka, odbojkašica, od naredne jeseni učenica Medicinske škole, nada se ona, a i mi se nadamo, budući lekar…

Rođena sam u Požarevcu 10.1.2006. Roditelji su tamo živeli privatno jer je tata vojno lice i služba mu je bila tada u požarevačkoj kasarni. Često smo se selili sve dok mama i tata nisu pronašli povoljni i pristojni smeštaj. Najlepši period detinjstva vezan je za Tulbu, gde smo živeli u kući sa ogromnom terasom ukrašenom cvećem. Pošto je to brdoviti deo grada, jutro je počinjalo , cvrkutom ptica, a dan se završavao sa čitanjem bajki i priča za laku noć.

A onda, dolazak u Smederevo.

Opet nova sredina. Trebalo mi je vreme, strpljenje i upornost da se izborim za svoje mesto u toj školi. U početku je to bilo teško, deca sa mnogo manjim znanjem, činilo mi se, bila su vrednovana više od mene. To me nije obeshrabrilo, naprotiv. Učila sam još više. Dok su drugi išli u grad u šetnju, na igranje, izlete, u bioskop – ja sam učila. Mnogo su mi u tome pomogli roditelji. Jednom prilikom, kada sam se požalila da niko ne primećuje koliko je moje znanje, rekli su mi da budem strpljiva, jer je znanje i obrazovanje ono što mi niko ne može uzeti i da će to kad-tad dati rezultate.

Učestvovala sam u više volonterskih humanitarnih akcija u okviru škole sa tadašnjom nastavnicom Snežanom Hlevovoj, koja me je pored moje divne  razredne Sanje Marinković uvek bodrila da mogu više. Izduvni ventil mi je bila odbojka. Višak svoje energije sam tamo usmerila. Pošto je tata bivši sportista sa njim sam se konsultovala koji bi sport za moj razvoj bio najbolji.

Baveći se sportom stekla sam mnogi prijatelja, koji su vrlo bitni i potrebni svakoj osobi. Moja porodica, sada bogata za još jednog člana, sestru Lenu (Sara ima dve mlađe sestre), moji prijatelji i naravno obrazovanje su nešto što me ispunjava.

Roditelji, kada im danas čestitaju zbog mene, uvek skromno odgovore da su presrećni, ali da je mnogo važnije kakve ćemo osobe postati u životu. Nije svako sposoban da bude doktor, inženjer, arhitekta…  Škola je merilo uspeha, ali zdravlje i želja da usrećujemo ljude oko sebe je ono što nas ispunjava. Svaki učenik koji je tokom školovanja učinio da se drug pored njega oseća lepo je po meni đak generacije na svoj način. Zato sam i upisala medicinsku školu kako bih i ja pomagala drugima. Ispred mene je još mnogo puteva, uspeha, verovatno i nekog pada, ali se nadam da ću sve to uspeti da prevaziđem i uz podršku ljudi koji me vole  i da tako stignem do još viših ciljeva.

O Sari samo lepe reči ima i njena razredna Sanja Marinković.

Biti nastavnik u ovom vremenu je vrlo zahtevan posao, ponekad deprimirajući jer sve ono što učite decu u školi demantuje život. Snagu i volјu u borbi sa vetrenjačama daju nam đaci poput Sare. Tiha, nenametlјiva, ali vrlo harizmatična devojčica, uvek spremna da da pravi odgovor, ali i da pita u želјi da joj stečeno znanje pomogne u ostvarenju budućih cilјeva.

Saru sam upoznala u šestom razredu kada sam dobila 8/4 kao predmetni nastavnik i razredni starešina. U vrlo živahnom odelјenju Sara se odmah istakla načinom ponašanja. Nikada nije učila za ocenu, jer manju od petice nikada nije ni dobila, uvek je učila za znanje. Brižan i dobar drug osvajala je srca svih drugara iz odelјenja, a meni, razrednom starešini, uvek je bila od velike pomoći u rešavanju vršnjačkih problema. Kada bi neko u odelјenju napravio neku ludost i hteo da se opravda, uvek bi rekli: „Pitajte Saru“. A Sara, dobar i odan drug, znala je na pravi način da ih opravda i razoruža i najstrožeg nastavnika.

Sarina želјa je da upiše medicinsku školu i kasnije fakultet. Drago mi je što je izabrala ovako humano zanimanje i što ćemo jednog dana imati uspešnog i posvećenog lekara.

Čast mi je što sam bila razredni starešina ovog predivnog deteta, a ponosim se i svim mojim đacima, manje ili više uspešnim.

Projekat „Da, to sam ja – promocija uspeha dece i mladih u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Skorašnji članci

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien