Da, to sam ja – Miloš Pržić

SMEDEREVO, 10 maj 2020 – Na portalu podunavlje.info krajem marta je trebalo da krene serijal tekstova o mladim u različitim oblastima uspešnim ljudima – projekat „Da, to sam ja“. O devojkama i momcima za primer, pametnoj, dobroj, lepo vaspitanoj deci i omladini i onome što ostvaruju u različitim oblastima, od nauke preko umetnosti do sporta, i još štošta, ne samo u učenju. Kao medij koji nastoji da radi po svim pravilima profesije, u ovom slučaju morali smo da postupamo u skladu sa merama državnih organa tokom vanrednog stanja, a i dominirale su, nažalost, neke druge teme. Sada su se u nekoliko okolnosti promenile, za početak vanredno stanje je ukinuto, dosta toga se vraća u normalu, vreme je da počnemo.

Miloš Pržić je nakon završetka osnovne škole u Zavodu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu, a onda i Smederevske gimnazije po redovnom programu, studirao italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završio osnovne studije u roku i stekao zvanje diplomiranog filologa italijanistike, da bi odmah potom otišao u Trst na master studije, program Stručno pisano i konferencijsko usmeno prevođenje, koji je uspešno završio. Sve to ipak nije bilo dovoljno da po povratku u zemlju nađe posao.

– U Trstu sam 2015. godine odbranio master rad na koji sam veoma ponosan, a bio je to prevod tekstova iz oblasti projektovanja i izgradnje ratnih brodova i podmornica. Posle studija vratio sam se u rodno Smederevo, ali moram priznati da je potraga za poslom bila duga i teška, najviše zbog predrasuda privatnika o ljudima sa invaliditetom. Neki bi bili ljubazni da se više nikad ne jave, čak bi odbijali pozive, drugi bi izmislili svakojake izgovore kako za radno mesto kod njih treba čovek da vidi i time prekidali svaki dalji razgovor. Sve do kraja 2017. godine išao sam na razgovore za posao po Srbiji, i obično se tako završavalo. Zahvaljujući zalaganju gradonačelnice, gradskog većnika za socijalnu politiku te gradske i republičke organizacije saveza slepih, početkom 2018. godine počeo sam da radim u Regionalnom centru za profesionalni razvoj zaposlenih u obrazovanju u Smederevu, na poslovima prevodioca i organizovanju i sprovođenju kurseva italijanskog i engleskog jezika. Krajem prošle godine došao sam u kontakt sa Institutom za književnost i umetnost u Beogradu, na kome radim od decembra kao istraživač pripravnik. Budući da se radi o naučnoj instituciji, to znači da su doktorske studije obavezne, kako bih nakon statusa pripravnika mogao da budem promovisan u zvanje istraživača saradnika. Spremam se da upišem doktorske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorska teza će po svoj prilici biti usko vezana za italijansku književnost. Premda bi spoj između mog master rada i onoga što planiram mogao delovati kao nešto nespojivo, što sam i sam mislio, moram reći da mi je, baš zbog toga, na Institutu za sada povereno istraživanje fascinacije italijanskih futurističkih umetnika plovilima, pa samim tim i ratnim brodovima i podmornicama.

Nije škola i nauka jedino što Miloša zanima. Kada smo razgovarali pre sedam godina, u tekstu koji je tada objavljen u jednim prestoničkim dnevnim novinama, sve su impresionirala tvoja mnoga interesovanja, od etnomuzike do bavljenja sportom. Da li se tu nešto promenilo, da li si još uvek takav „renesansni čovek“, ima li možda nekih novih interesovanja?

– I dalje sam zainteresovan za muziku, pa tako kad god mogu sviram frulu za gradski ansambl narodnih igara i pesama. Letos smo, naprimer, išli u Portugaliju na folklorni festival „Folk Kantanjede“; bilo je to jedno neponovljivo iskustvo. Sa harmonikom ne nastupam javno, sviram samo ponekad u slobodno vreme. Bavio sam se džudoom, kako kod nas tako i u Trstu, ali po povratku nisam nastavio, što ne znači da ne planiram. Pošto je džudo kontaktni sport, proći će još malo vremena od potpunog ukidanja svih bezbednosnih mera kako bi džudo mogao ponovo da se upražnjava, a ja planiram da nastavim. Naravno, jezici mi nisu samo zvanje i profesija nego i hobi, pa sam se malo bavio i kineskim jezikom, za sada početnički.

Sam si korisnik usluge personalne asistencije ali si i, po onome što smo čuli, jedini koji se ponudio da pomogne organizacijama osoba sa invaliditetom u nabavci zaštitne opreme. Kako je do toga došlo?

– Tačno je, korisnik sam personalne asistencije, što mi je značilo i dok sam radio u Regionalnom centru i sada kada sam u Beogradu. Imam bezrezervnu podršku porodice, ali smatram da neko sa invaliditetom, kada već mora da ima pratioca, uliva veći autoritet ukoliko je u pratnji asistenta nego, recimo, roditelja, jer ljudi imaju tendenciju da se obraćaju pratiocu umesto osobi sa invaliditetom, a to često može da bude velika frustracija. Takođe, mnogo je lakše u dogovoru sa nekim kome je posao da vam bude asistent obaviti poslove po gradu i druge aktivnosti, kojih kod mene ima poprilično. Naime, član sam upravnog odbora Gradske organizacije saveza slepih Smederevo, član skupštine Gradskog saveza za samostalni život osoba sa invaliditetom, a od nedavno i član smederevskog Rotari kluba. Ova informacija će za mnoge koji me poznaju možda biti iznenađenje, ali rotarijanstvo je za mene jednostavno bio prirodan tok događaja. Učeći i putujući Evropom, tokom studija i kasnije, sve više shvatam koliko se naša civilizacija i kultura zasnivaju na načelima koja su bliska i onom našem srpskom, iskonskom, pravoslavnom. Zbog toga, ali i da bih upoznao ljude iz različitih profesija, stekao kontakte i od tih ljudi učio, postao sam član Rotarija. Tokom vanrednog stanja smederevski Rotari klub donirao je zaštitnu opremu smederevskoj bolnici, učestvovali smo i u donaciji koju je Rotari distrik dao Institutu za javno zdravlje. Tako je došlo i do inicijative da se određeni broj maski, rukavica i vizira da i organizacijama osoba sa invaliditetom. Nekima je i u doba vanrednog stanja bila potrebna asistencija, mnogi aktivisti ovih organizacija išli su kako bi pomogli ili dodelili pakete sa hranom i drugim potrepštinama najugroženijim svojim članovima. Ja to jesam predložio, ali treba zahvaliti i svim ostalim članovima Rotari kluba, koji su ne samo inicijativu podržali već su se potrudili da se ta oprema nabavi i dostavi. Kažu da sam se od osoba sa invaliditetom jedino ja ponudio da pomognem. Iskreno, to me veoma čudi, s obzirom na sve, naročito ako se ima u vidu ovo što sam malopre pomenuo a u vezi sa pomaganjem kao jednim od temelja naše civilizacije. Svi se njome ponosimo i u nju uzdamo, a kako nas to nema onda kad zatreba? Mislio sam da je ta inicijativa samo jedna sitnica, jedan moj mali doprinos, među svima ostalima. To i dalje mislim, pa sam zato i iznenađen.

S obzirom na tvoja mnogobrojna interesovanja i angažovanja, koji su ti planovi?

– Naučna, akademska karijera i aktivizam ne potiskuju razmišljanje o zasnivanju porodice. Pored svega toga, kada to situacija bude dozvolila, trudiću se da putujem kako bih se usavršavao i sticao nova iskustva. Bilo bi mi drago da nastavim da sviram sa našim gradskim folklornim ansamblom, kako u gradu, tako i gde god mogu. Voleo bih da nađem vremena da naučim neki novi jezik, ali i da mi uvek, pored svega toga, ostane makar malo vremena za čitanje i poneko veče sa prijateljima, uz dobru pesmu i čašicu kvalitetnog razgovora.

Projekat „Da, to sam ja – promocija uspeha dece i mladih u Smederevu“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Skorašnji članci

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien