Zaposleni u uslugama socijalne zaštite – tihi heroji vanrednog stanja

SMEDEREVO, 5. maj 2020 – U periodu vanrednog stanja o uslugama socijalne zaštite koje se odvijaju u zajednici govorilo se najčešće u negativnom kontekstu, kada su dolazile informacije o tome da je u domove u kojima su smeštene stare osobe ili osobe sa smetnjama u razvoju došlo do prenošenja virusa od strane zaposlenih na korisnike. Najčešće su se kao razlog navodili nepoštovanje protokola i nedovolјna primena zaštitnih i dezinfekcionih sredstava.

Tek sporadično je bilo reči o uslugama socijalne zaštite kao što su Pomoć u kući i Personalna asistencija za osobe sa invaliditetom, kao i Prevodilački servis za znakovni jezik i izazovima sa kojima su se pružaoci usluga i zaposleni suočili tokom trajanja vanrednog stanja.

Ovim tekstom želimo da ukažemo na humanost i hrabrost svih njih, kao i na značaj usluga koje se odvijaju van institucija, van domova za trajni smeštaj, a koje se pružaju korisnicima koji pripadaju kategorijama siromašnih i starih osoba i osoba sa invaliditetom, onima koji su često zaboravlјeni. Tokom pandemije upravo ove osobe pripadale su grupi koja se nalazila u najvećem riziku. Svi oni imaju udružene hronične bolesti, a 80 posto njih ima više od 65 godina, a nema srodnike koji bi mogli da brinu o njima. Primanja koja imaju su u rasponu od 8.000 do 15.000,00 dinara na mesečnom nivou. U trenutku proglašenja vanrednog stanja o 45 korisnika brinulo je 11 domaćica/negovatelјica i četiri personalna asistenta. Pored njih , u kancelariji Društva za cerebralnu i dečiju paralizu Smedereva i Gradske organizacije gluvih i nagluvih Smederevo aktivno su radili: stručna radnica, prevodilac za znakovni jezik i još dve osobe sa invaliditetom koje su bile angažovane na obezbeđivanju i distribuciji paketa hrane, paketa higijene, pronalasku zaštitne opreme i sredstava za dezinfekciju, na kupovini i odnošenju hrane i lekova članovima starijim od 65 godina koji žive sami. Kasnije je ovaj tim, u ime Grada Smedereva, marlјivo radio na obradi zahteva i izdavanju potvrda o dozvoli kretanja onim osobama koje su dostavile dokaze o tome da brinu o drugim osobama.

„Prvi dan i prvu nedelјu vanrednog stanja dočekali smo sa ogromnim strahom jer nismo bili u mogućnosti da zaposlenima obezbedimo maske, rukavice i alkohol. Priroda ovih usluga je takva da je nemoguće izbeći socijalne kontakte.  Svakom od korisnika trebalo je nešto kupiti u marketima što je značilo čekanje u redovima, koristiti javni prevoz kako bi se došlo do korisnika koji žive na selima i mesnim zajednicama koje nisu u centru grada, neke od njih bilo je potrebno odvesti i do bolnice. I sve to bez zaštitne opreme, što je predstavlјalo ogroman rizik za zaposlene, a potom i za korisnike koje bi zaposleni mogli da zaraze. Zahvalјujući Gradu Smederevu i ličnim poznanstvima sa farmaceutima koji rade u apotekama uspeli smo da u drugoj nedelјi obezbedimo dovolјne količine zaštitne opreme i alkohola, kako za zaposlene tako i za korisnike. Kasnije je smo  uspeli da obezbedimo čak i zalihe. Taman kada smo osetili izvesnu dozu olakšanja, dočekala nas je vest o ukidanju gradskog prevoza, što je u praksi značilo da naše domaćice ne mogu da dođu do korisnika koji žive na selu. Humane i hrabre kakve jesu, one koje su imaju automobile ponudile su da ih koriste i da prevezu koleginice koje idu u istom pravcu. I pored toga, angažovali smo i vozača kako ne bismo izgubili na kvalitetu usluge i dodatno opterećivali sve domaćice i asistente.

Želim da se zahvalim svim zaposlenima na  razumevanju, toleranciji, humanosti i hrabrosti posebno na početku kada su radeći bez zaštite rizikovali sopstveno zdravlјe i život, kao i život i zdravlјe svojih porodica u koje su se vraćali nakon obavlјenog posla. Mi nismo imali problem da su se lјudi uplašili i da su odbili da rade na šta su imali pravo. Upravo suprotno, kada sam kolegi koji je oboleo od dijabetesa  rekla da bi trebalo da ostane kod kuće, on je to odbio uz obrazloženje da smo svi jedan tim i da delimo i ono dobro i ono loše. Sa nama je ostala i koleginica koja je takođe osoba sa invaliditetom. I zaista svi funkcionišemo kao tim uz slogan ’Svi za jednog, jedan za sve’“ – kaže Ivana Gvozdenović, stručni radnik i sekretar Gradskog saveza socijalno humanitarnih organizacija Smederevo.

Iako su se usluge odvijale u kontinuitetu, iako su obezbeđeni paketi hrane preko Crvenog krsta Smederevo, a nijedan korisnik ni zaposleni nije zaražen, dogodilo se i da je jedna korisnica preminula od posledica šloga. Nјen sin, koji i sam ima invaliditet i hronične bolesti, ostao je sam, a ova porodica živi samo od novčane socijalne pomoći. Domaćica mu je pomogla oko organizacije sahrane koja se odvijala u periodu vanrednog stanja i nastavila je da ga obilazi. Kako i sam kaže,  da nije nje, ko zna šta bi bilo i sa njim, ona mu je sada druga majka.

Bilo je i korisnika koji su doživeli prelome ekstremiteta, koje su domaćice vodile lekarima. Jedan od njih morao je i na hitnu operaciju oka. Domaćica ga je odvezla na VMA kako bi se izvršila intervencija i otišla po njega kada je otpušten. Pošto nema srodnike, ona se raspitivala o njegovom stanju nakon operacije. I pre toga, ona mu je kuvala, često od sopstvenih sredstava, i hranila ga. Kada je uklјučen u uslugu bio je na ivici neuhranjenosti.

Dirlјiva je i priča korisnice koja ima težak oblik telesne invalidnosti. Ona živi sama, jedva uspeva da se sama uz pridržavanje za nameštaj i zidove kreće po kući. Gotovo da ništa ne može sama bez pomoći druge osobe. Domaćica kod nje odlazi svakog dana, osim vikendom, kada je posećuje ćerka. Tokom obeležavanja uskršnjih praznika bio je najduži policijski čas, ćerka zbog zabrane kretanja nije mogla da dođe do nje, što je značilo da je M.S. trebalo četiri dana da provede sama. Domaćica, iako su i za nju to bili neradni dani, insistirala je da dobije potvrdu za kretanje da bi mogla da je obilazi tokom praznika, da provede vreme sa njom, spremi joj hranu i nahrani je. M.S. je pozvala stručnog radnika kako bi se zahvalila što je baš ta domaćica raspoređena kod nje i da se oseća kao da sada ima još jednu ćerku koja nije dozvolila da praznik provede sama.

Prevodilački servis za znakovni jezik je radio tokom 24 sata. Zaposleni su za članove koji su stariji od 65 godina i žive sami odlazili u kupovinu, nabavku lekova, podizali su im penzije i plaćali račune. Svima su dodatno pojašnjavali informacije koje su bile u medijima jer neke nisu bili sigurni da li su razumeli na pravi način. U komunikaciji sa gluvim osobama je nemoguće koristiti masku jer svaki pokret ruke, prati i pokret usana i mimika lica, zbog čega su prevodioci morali da budu bez tog dela zaštite dok nisu nabavlјeni viziri.

Sve usluge odvijale su se u kontinuitetu i uz podršku Grada Smedereva koji je pružaocima omogućio redovne isplate ličnih dohodaka za sve zaposlene, kao i poverenje u realizaciji usluga i odlukama koje su pružaoci morali da donose, a sve zarad neometanog odvijanja usluga bez koje korisnici ne bi uspeli da prežive vanredno stanje. Utisak je da je sistem socijalne zaštite na državnom nivou u ovom periodu zatajio, a pružaoci usluga bili su uglavnom bili prepušteni sami sebi i što se tiče nabavke zaštitne opreme, organizovanja prevoza, potvrda o kretanju zaposlenih… Sa svim odgovorima i rešenjima su poprilično kasnili.

„Mi smo razmišlјali malo unapred i razmatrali najgore moguće scenarije, tako da smo,osim te prve nedelјe, imali uvek spremna rešenja za sve mere koje su se donosile. Kada su uvedene prve mere koje su se odnosile na zabranu kretanja, mi smo za sve zaposlene već dobili odgovor od Ministarstva lokalne samouprave o dozvoli kretanja, samo smo ih potom izdavali na dnevnom nivou. Kolege iz drugih, posebno većih gradova imali su mnogo značajnije probleme da organizuju usluge. Prosto se nije znalo kome treba pružaoci usluga da se obrate, a resorno ministarstvo nije davalo nikakve odgovore. Uklјučili su se onda kada je najveći deo problema bio rešen. Mi smo imali sreću i u tome da smo imali bezrezervnu podršku grada koji je u saradnji sa Crvenim krstom odmah na početku obezbedio pomoć našim najugroženijim korisnicima. Pomoć je i Društvo za cerebralnu i dečiju paralizu Smederevo u najhitnijim situacijama obezbedilo za korisnike usluga i to od sredstava namenjenih programskim aktivnostima. Zahvalila bih se i Rotari klubu Smederevo na donaciji u vidu zaštitne opreme koju smo podelili zaposlenima i korisnicima“ – ističe Ivana Gvozdenović.

Mnogi će reći da je ovo posao kao i svaki drugi, ali zapravo nije. Raditi kao domaćica/negovatelјica  ili personalni asistent ili prevodilac za znakovni jezik nije posao u kome možete da isklјučite emocije i empatiju, nije posao koji je lak i na koji ćete moći da zaboravite kada dođete kod kuće. Ove osobe ulaze u život svojih korisnika koji žive u teškim uslovima, sa minimalnim sredstvima, koja nisu dovolјna da prežive ceo mesec na dostojanstven način, osećaju nepravdu sa kojom se njihovi korisnici susreću kada zataraže pomoć i podršku. Mnogi nemaju nikoga osim ovih lјudi koji se nesebično zalažu radeći u teškim okolnostima, često i van radnog vremena. Doživlјavaju ih kao članove svojih porodica, a oni, pored toga što rade svoj posao, unose radost i ulivaju sigunost u živote korisnika, zbog čega zaslužuju i jedno veliko HVALA i najjači aplauz svih koji često nisu svesni njihovog značaja.

 

Skorašnji članci

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien