MADRID/SMEDEREVO, 26. april 2020 – Dunja Nedeljković je devojka iz Smedereva. Trenutno se nalazi u Madridu, gde je u okviru Au Pair programa u jednoj španskoj porodici. Zamolili smo je da posetiocima portala Podunavlje.info prenese kako Madrid i Španija izgledaju u ovo doba korone.
U Španiju sam sletela 5. marta, došla sam preko programa Au Pair. Za one koji ne znaju, reč je o tome da je, s jedne strane, porodica koja želi da njihova deca nauče engleski jezik i, s druge, mladići i devojke do 26 godina koji imaju želju da obiđu određenu zemlju i da upoznanju njen jezik, kulturu i duh naroda. Poenta je kulturna razmena od koje profitiraju, u duhovnom smislu, obe strane. Porodica uči o kulturi i običajima zemlje iz koje au pair dolazi, a mladi au pair ima priliku da mu/joj, zahvaljujući znanju engleskog jezika, bude omogućen smeštaj i hrana, kao i džeparac na nedeljnom nivou.
Kako sam 2019. godine završila osnovne akademske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, smer španski jezik i književnost, a godinu dana nakon toga i master studije na istom smeru, želja mi je bila da dođem u Španiju, ponovo – jer već sam imala tu sreću da je obiđem nekoliko puta do sada, i provedem neko vreme ovde radeći kao au pair i uporedo tražeći posao profesora engleskog jezika. Međutim, ubrzo po dolasku, moji planovi padaju u vodu.
Samo deset dana po objavljivanju vanrednog stanja u Španiji ljudi su bezbrižno i, moram da naglasim, u ogromnom broju. šetali ulicama Madrida. U centru grada našla sam se 8. marta – baš na praznik Dan žena. O činjenici da niko nije bio svestan opasnosti virusa i neverovatnih mera predostrožnosti, koje će uslediti samo nedelju dana kasnije, govori i to da je grad bio preplavljen narodom i da se tog dana moglo prisustvovati manifestaciji povodom praznika. Dana 14. marta objavljuje se da će od ponedeljka biti zatvoreni svi barovi, restorani, kao i da će kretanje ljudi biti ograničeno. Od 16. marta ni deca ne odlaze u škole, domaće zadatke i lekcije šalju njihovim roditeljima putem mejla. Od prošlog ponedeljka, 20. aprila, počeli su i onlajn časovi, kakvi se praktikuju i u Srbiji. Iz kuće se može izaći u tri slučaja: ukoliko morate do marketa u nabavku, u apoteku po lekove ili ako hitno morate u bolnicu, plus ako imate psa i morate da ga izvedete u šetnju. Većina radi od kuća, a ono malo ljudi koji moraju da budu i fizički prisutni u firmama moraju imati i pismenu potvrdu za to. Policijska kontrola proverava da li se mere poštuju, a u suprotnom, ukoliko dođe do nedozvoljenog kretanja, naplaćuju se kazne u zaista velikom iznosu – oko 500 evra. Kraj u kome sam nije u samom centru grada, pa policijska kontrola nije u tolikoj meri prisutna, ali i bez toga ljudi su svesni opasnosti i zaista se striktno pridržavaju mera predostrožnosti.
Iako sam imala tu sreću da „upadnem“ kod zaista divne porodice i nisam razmišljala o prevremenom povratku u Srbiju (karta za povratak je rezervisana za početak juna), na savet porodice i prijatelja, pozvala sam srpsku ambasadu u Madridu da se raspitam o potencijalnim letovima koji će biti organizovani za naše građane koji su ostali „zarobljeni“ širom sveta. Osoba sa kojom sam razgovarala savetovala me je da ostanem do juna ukoliko imam pristojne uslove za život jer, kako on tvrdi, postoji mnogo ljudi koje je zadesila mnogo gora sudbina nego mene, koji čak nemaju smeštaj u kome bi bili. Takođe je naglasio da, sve i kada bih uspela da se vratim u Srbiju, zagarantovan mi je 28-dnevni karantin, sa ostalim „putnicima“, a mogućnost da je neko od njih zaražen je poprilična. Sve u svemu, savet gospodina bio je – ostani tu dokle možeš, poštuj mere kao i svi Španci i vrati se u zemlju kada je i planirano, budući da će do tada, uz malo sreće, granice Srbije biti otvorene.
Predsednik Pedro Sanćes je prisutan na malim ekranima gotovo po ceo dan, izveštavajući o situaciji. Više puta je karantin bio produžavan, a najnovija informacija je da ćemo od 9. maja konačno moći da izađemo iz kuća. Međutim, konstantno se naglašava da virus neće magično ispariti tog datuma i da ljudi ne bi trebalo da se opuste već da nastave da se pridržavaju mera, odnosno da nastave da koriste zaštitne maske, rukavice, kao i da poštuju međusobno odstojanje. Od danas, 26. aprila, dozvoljeno je deci uzrasta do 14 godina da izađu u jednočasovnu šetnju (u pratnji roditelja, bake ili deke ili starije braće). Ono što je bitno je da se ta šetnja može izvesti u periodu 9 ujutru do 21 sat uveče i najviše u krugu od kilometar od kuća. Predsednik Sanćes je najavio da će od drugog maja biti moguće izaći u porodičnu šetnju, kao i da će biti moguće izvoditi individualne sportove, a da će već od 15. najverovatnije biti otvorene i ostale radnje koje su sada zatvorene. Naglašava da će povratak u normalu biti postepen i da će najteže biti otvoriti restorane i barove, kako je na ovim mestima uvek najveća koncentracija ljudi, pa samim tim i najveća opasnost od zaraze.
Veseli, druželjubivi, vedrog duha i raspoloženja. Takvi su Španci. I kao takve, čini mi se da čak ni ova, za sve nas šokantna situacija, nije uspela da ih slomi. Svako veče, kao i svuda u svetu uostalom, izlazimo u 20 časova da pružimo podršku i odamo zahvalnost doktorima i svim medicinskim radnicima. Lica koja sam do sada sa terase mogla da opazim nisu uplašena ni zabrinuta. Većina ljudi je nasmejana, i uz pesmu Resistire (koja uvek odjekuje sa neke terase i koja se postepeno pretvorila u špansku himnu ovog „korona doba“) aplaudiraju. Komšije ćaskaju preko prozora, zbijajući šale i dogovarajući pivo sa prvim susedima kada cela ova situacija prođe (svi znamo koliko Španci vole pivo). Na kraju dana, kada izađem na terasu i pomislim kako bih volela da sam u svojoj zemlji i sa svojom porodicom, osvrnem se i pogledam na sve te ljude i ne osećam strah. Znam da će sve ovo proći i da ćemo uskoro moći da se grlimo i družimo bez maski.
Foto: Privatna arhiva/Dunja Nedeljković