SMEDEREVO, 10. mart 2020 – Ratomir Rale Damjanović, legenda regiona, koji pamtimo kao bivšu Jugoslaviju, književnik, novinar, recitator – tri stvaraoca u jednom. I profesor retorike, da ne zaboravimo, na Univerzitetu u Beogradu. Susret sa živom legendom bio je, naravno, povod za razgovor. Tačnije, zadatak je bio da što vernije prenesemo uvek nadahnutog umetnika.
“Do tada je bio žagor. Odjednom je sve zanemelo, pretvorilo se sve u nekakav koncentrat koji je u sebi imao moć i da inspiriše i da sažima i da emituje jednu strašno lepu, neobičnu energiju. To je moj susret sa Smederevom, još iz onih mladalačkih dana kada sam dolazio na Smederevsku pesničku jesen i viđao razne ljude, prijatelje iz svih delova Jugoslavije.”
Po sopstvenim rečima, ne recituje od 1992. Godine.
“Bio sam novinar Radio Beograda i te (1992) godine smo imali jedan protest ‘Za slobodu medija’, posle kojeg sam ostao bez posla – devet godina. Onda sam shvatio zapravo da više ne treba recitovati. Počeli su ratovi i tu za mene više nije bilo mesta. Novinari su ljudi koji su uvek sebi davali veliki značaj, pa i u tim događajima. Moj život se tada preokrenuo, pošao sam nekim drugim putem. Živeo sam život apatrida, izbeglice u sopstvenoj zemlji, u sopstvenom jezgru, napisao sam i nekoliko romana na tu temu. No, kada se setim u mojoj geografiji glave nekih prizora, nekih prostora, nekih ljudi po kojima sam učio pesme, tako sam pesme pamtio, kada poželim da imam dvadeset godina, govorim ‘Oblak u pantalonama’. U toj pesmi nikada ne starim. Ili ‘Mostarske kiše’ i u toj pesmi nikada ne starim. I vidim one prostore po kojima sam bio, kroz koje sam putovao dok sam te pesme naučio, dok sam ih analizirao, pripremao. Jednostavno, rekao bih da je ta moja prošlost i nostalgija i reminiscencija nešto drugačija nego kod drugih ljudi. Ona vodi kroz poeziju. Kroz susrete sa ljudima, zahvaljujući poeziji. Zato sam danas, mogu to da kažem, malo i srećan. Opet ću govoriti, osetiću tu moć, a mislim da mogu da je osetim jer sam među prijateljima i ljudima koje volim”.
Kad su ga njegovi Sremci pitali šta to spaja književnika, novinara, profesora, recitatora, on je rekao: “Luda sremska glava”.
“Crnjanski je govorio da je on ispunio svoju sudbinu. Ne bih išao tako daleko da citiram i parafraziram Crnjanskog u kontekstu mojih avanturističkih događaja, doživljaja i pisanija. Ali mi se ipak čini da je u pitanju neka sudbina. Ja ne volim recitovanje, ne toliko kao ljudi. Kad to kažem, ljudi se uvrede. Mogu da dobijem Nobelovu nagradu, oni će da kažu – recitator. Malo sam bežao od toga, bilo mi je krivo, jer sam kao gimnazijalac počeo da pišem, objavljivao sam pripovetke, dobijao nagrade. Onda me je to recitovanje povuklo, dobijao sam neke nagrade, što znači da je bilo neke energije u meni, bila je neka kopča sa publikom i onda je to mene jednostavno osvojilo. Studentski grad, devojke, piće, biti nešto..”
…rok end rol?
“Rok end rol! U mom recitovanju je uvek bilo roka, rok energije, subverzivnog… Nikad nisam govorio stihove kao nešto lepo, lirsko, nežno. I u najljubavnijim pesmama bilo je neke pobune. Sve to, i taj rok i ta muzika i ti susreti su mene, bio sam mlad (18-19 godina), učinili boljim, ambicioznijim, pa sam ostavio pisanje. U novinarstvu sam opet počeo ispočetka, kao i u književnosti. ‘Ajde riljaj, giljaj, ispočetka. Mnogo sam voleo Radio Beograd i mnogo sam lako radio, osećao sam se dobro. Kad se setim, Crnjanski je govorio da jedna novinarska noć vredi više nego deset književnih večeri, ili ne znam već kakva je poređenja on radio. I kad sve to pogledaš, sve je to jedna sinteza. Bio Rale Damjanović, taj je recitovao, Ratomir Damjanović, neko drugi, ko je to, Ratomir Rale Damjanović neki novinar. Sad se to spojilo i može biti da će to recitovanje mene progurati kao pisca, da će moj junak iz romana ‘Sančova verzija’, koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, sa Pavićem i Danojlićem, da će taj moj Sančo na magarcu stići dalje nego neki na Rosinantu ili na lipicaneru.”
Drugi povod njegovog dolaska je knjiga “Strankinje o srpskom vojniku I Srbiji u Velikom ratu”, objavljena u izdanju novosadskog Prometeja i RTS-a u okviru edicije “Srbija 1914 – 1918”. Inače, zvanično predstavljanje knjige u Smederevu tek predstoji…
“U njoj je pedesetak žena, strankinja – doktorki, medicinskih sestara koje su bile u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, sa Srbima ovde, ali i u izbeglištvu, u Grčkoj. Neke su, čak, prešle Albaniju, doživele tu golgotu. Mnoge su ostavile svoje kosti u Srbiji. To je jedna neverovatna priča, ljubav na prvi pogled. Jedna velika ljubav između nekih Engleskinja, Australijanki, Amerikanki, Kanađanki, Francuskinja i našega običnog čoveka, našeg vojnika, seljaka, da kažemo tako. Te žene su govorile da su srpski vojnici po prirodi džentlmeni, da imaju neko gospodstvo u sebi, da su drugačiji. One nisu na ratištima, one su u samom štabu smrti I života – u bolnicama. Onda kada je najteže. Kada vojniku seku nogu, kada je ranjen, kada umire. Ili u Grčkoj, kada kao nekakav Odisej u opancima i šajkači čezne za svojom kućom. One vide njegovu patnju, njegovu hrabrost, njegovu ljubav prema ženi, majci, prema porodici, njegovu nostalgiju za kućom, njegov patriotizam. On se jednostavno ne krije pred tim ženama i zato kažem da je to bila ljubav na prvi pogled. One su volele i zavolele srpskog vojnika, a on je zavoleo njih. I pitam se zašto su te gospođe i gospođice, koje su živele dobro u svojim zemljama, napustile svoje tople domove i došle u Srbiju da pomognu njemu. Pazite, to je vreme tifusa, 300.000 ljudi umire od tifusa. Jedna Norvežanka Ingedor Stenhansen piše iz Srbije: ‘Šanse da ovde preživite jesu 1:100, ali ja ostajem!’ Do kraja su one volele srpskog vojnika i bile mu verne do smrti. Elsi Inglis, koja je osnivač ‘Bolnice škotskih žena’, umrla je 1917. godine, a pred smrt je govorila: ‘Samo da me moji Srbi ne zaborave’. Dakle, u pitanju je jedan humanitarni podvig, bez presedana u ljudskoj istoriji, koji je inspirisao srpski narod, i to u vreme najstrašnije i najveće tragedije. One pišu pisma kući, pišu svoje knjige, dnevnike, memoare. I ostaje to veliko svedočanstvo, koje nije muško svedočanstvo nego žensko. Žensko oko dublje, bolje, dalje i više vidi. One posmatraju srpskog vojnika iznutra, iz njegove blizine, iz njegove duše, iz njegove čežnje, iz njegove patnje. Ratove obično počinju muškarci, oni dobijaju odlikovanja, generalske činove. Novinari kasnije to obrađuju, ili tokom rata, kao što su ovde u poslednjem ratu u Jugoslaviji obrađivali dajući svoju istinu. Istina je, kao što znamo, prva žrtva rata. Istoričari kasnije to ‘pakuju’ u istorijske i društvene okolnosti i nekako čovek postaje brojka. Zaboravlja se čovek onako kako to kaže Dušan Vasiljev u pesmi ‘Čovek peva posle rata’. To smo mi, to je bilo pre sto godina. Nismo se mogli toliko izmeniti, izmetnuti. Menja se duh vremena, ali to smo mi i to moramo da poštujemo kod sebe. Moramo više sebe da tražimo i bićemo bolji ako čitamo takve knjige. Bićemo jednostavno ljudi koji su odgovorni prema onima koji su dali svoje živote i tim ženama koje su završile svoj život u Srbiji, boreći se za srpski narod i sa srpskim narodom!”
“Ko to… u meni… bere kajsije… još nedozrele..”, samo su neki od magičnih delova pesme koji su ovog autora navodili da iznova i besomučno sluša singl na kojem su bile “Mostarske kiše” Pere Zupca, u neprevaziđenoj interpretaciji Ratomira Raleta Damjanovića. Za mlađe čitaoce, singl je mala crni vinil u obliku presovanog kruga koji je uz pomoć gramofona, na 45 obrtaja, “proizvodio” zvuk. Uskoro će, kako je anticipirao Rale, sve biti na čip, pa ćemo, verovatno u skorijoj budućnosti slušati i muziku ili stihove, odabirajući takvu opciju u malom mozgu. Nekada nije bilo tako. Morao si ili da imaš gramofon, ili da ideš na večeri poezije, kako bi slušao legendu. Najnoviji susret sa umetnikom podseća upravo na neko lepše, bezbrižnije vreme kada je pesma bila pesma, a rock&roll ono čega više nema.
Dejan Đorić