You are here

Prof. dr Dragoslav Stojiljković: Da li su plastične kese nepravedno osuđene

Piše: prof dr Dragoslav Stoiljković

Izvor: reciklaza.biz, 13. novembar 2019 – Polietilenske plastične kese ne predstavljaju toliko veliki ekološki problem kako se to prikazuje. Sve je to prenaduvano „ekološko pomodarstvo zelenih“. One su veoma upadljive na kopnenim i vodenim površinama, ali se malo ko zapita šta je (bilo) u njima. To đubre u kesama jeste pravi zagađivač, ali ono se raspada i rastvara, pa pobegne u zemlju, potone vodu ili ispari, sakrije se. A plastične kese ostaju na površini zemlje ili vode, od koje su lakše i plivaju po njoj. Nesposobne da pobegnu bivaju uočene na mestu zločina (zagađenja), okrivljene i osuđene na globu, ili na zabranu, a u najboljem slučaju, na ubrzano umiranje. Pri proizvodnji im se dodaju sredstva da bi se brzo razgradile pod dejstvom svetlosti, kiseonika ili pomoću mikroorganizama. Odbačene razgradive kese se raspadaju stvarajući razna organska jedinjenja kiseonika, a tek u krajnjem slučaju stvaraju vodu i ugljendioksid. Ovi proizvodi razgradnje zagađuju i truju zemljište, vodotokove i vazduh i ulaze u biljke i u lanac ishrane životinja. Za razliku od nerazgradivih, razgradive kese se ne mogu mnogo puta upotrebljavati, a ni reciklirati. Polietilen u razgradivoj kesi je trajno uništen kao materijal, a kao energent je ostao neiskorišćen. (Energetski sadržaj polietilena je isti kao kod nafte, benzina ili lož ulja). Ljudi će mnogo češće upotrebljavati i bahato odbacivati razgradive kese, umirujući svoju savest zabludom da su one ekološki podobne, jer će se raspasti i postati nevidljive. Proizvođači polietilena i proizvođači kesa će zadovoljno trljati ruke jer će se razgradive kese više trošiti nego što se koriste nerazgradive, a uz to su oslobođeni nekih taksa i poreza. Naivni zeleni će biti zadovoljni misleći je da rešen problem zagađenja prirode odbačenim plastičnim kesama. Za znalce, ipak, problem nije rešen, već je samo „đubre gurnuto pod tepih“ da se ne vidi.

Neke obične polietilenske kese „srećnice“ se otrgnu od đubreta uz pomoć vetra, koji ih okači na drvo da tu dugo vise. Tu kao da su na stubu srama, jer pomodni zeleni i većina ljudi ih grde i psuju. A one uzalud šapuću da samo naružuju okolinu, ali da je ne zagađuju. Obećavaju da će se sporo raspadati, ali ne stotinama godina kao što govore zelene neznalice, već toliko sporo da priroda neće trpeti od proizvoda njihove razgradnje. Plastične kese s ponosom ističu da su one spasioci šuma, koje su ranije nemilosrdno uništavane da bi se pravile papirne kese. Za zamenu jedne tone plastičnih kesa treba 5 tona papirnih kesa, a za jednu tonu papira se poseče 10-17 stabala. (U svetu se za papir godišnje poseče 1,6-2,8 milijardi stabala!) Svaka tona plastičnih kesa je spasla 50 do 85 stabala šumskog drveća i ujedno spasla mnoge životinje i biljke koje žive u šumi. Da se nije prešlo na plastične umesto papirnih kesa, Šumadija ne bi bila šumovita, već karst i golet poput Like i Dalmacije. Tačno je da plastične kese neće više visiti na drveću ako se potpuno zabrane i opet pređe na papirne kese, što predlažu neupućeni… Neće visiti, zato što neće biti šuma i drveća! Bolje je imati plastičnu kesu na drveću, nego nemati ni kesu ni šumu!

Ni torbe, bilo da su platnene (od pamuka), papirne ili plastične, nisu ekološki podobnije od polietilenskih kesa. Za proizvodu pamuka se u svetu koristi 3 odsto obradivih površina, 25 posto proizvodnje otrovnih pesticida i mnogo vode. (Npr. za običnu majicu se troši 2,5 tona, a za farmerke 10 tona pitke vode). Uz to, skupe su (1 pamučna torba košta kao 400 plastičnih), teže su od plastičnih 15 do 20 puta (povećani troškovi transporta), a njihovim pranjem se veoma zagađuje okolina. Studija, koju je 2018. godine izvela firma „DTU Environment“ u Danskoj, pokazala je da ako bi se u kupovinu išlo jednom dnevno i umesto nove kese od polietilena višekratno koristila jedna ista papirna kesa ili pamučna torba, tada bi papirnu kesu trebalo koristiti više od 43 dana, torbu od običnog pamuka 7100 dana (tj. 20 godina), a torbu od organskog pamuka više od 20.000 dana (tj. 55 godina). Tek nakon tog vremena bi višekratno korišćenje jedne iste papirne kese ili pamučne torbe imalo ekološku prednost nad svakodnevnim jednokratnim korišćenjem nove obične lese od polietilena. Očigledno je da papirna kesa i pamučna torba ne mogu toliko dugo da traju, pa stoga nikad ne mogu da postignu ekološku prednost nad običnom kesom od polietilena.
Ipak, smatram da treba ograničiti upotrebu polietilenskih kesa, ali ne zbog ekoloških, već pre svega zbog ekonomskih razloga. Sve treba štedeti i razumno trošiti. Ne treba rasipati i uludo trošiti energiju (naftu, benzin, električnu struju), vodu, hranu, proizvode kućne hemije, pa ni ambalažu bilo koje vrste, uključujući i plastične kese. Naplata plastičnih kesa u prodavnicama se pokazala kao dobro rešenje u svetu i u Srbiji, ali mora biti tako organizovana i zakonom regulisana da se postignu željeni ekološki i ekonomski ciljevi, a ne da se pune kase trgovaca, tj. lažnih zelenih.

Autor je jedan od vodećih stručnjaka u oblasti polimera u regionu, penzionisani profesor Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, autor vise od 100 naučnih radova.

Foto/ilustracije: pixabay.com, prof dr Dragoslav Stoiljković foto Linkedin.

Skorašnji članci

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien