You are here

Kako se kalio čelik – i radništvo s njim

SMEDEREVO, 3. jun 2019 – Prvi Kolektivni ugovor u SARTID-u potpisan je 1926. godine posle velikog štrajka kada je stala cela fabrika, a direktor bačen u Dunav. Od posledica upale pluća je preminuo, tako da je ovaj prvi zabeleženi štrajk završen ljudskom žrtvom. Da li se i kakve žrtve podnose danas, da li ima štrajkova i kako žive i rade zaposleni u metalurgiji?  Ukratko, o socijalno-ekonomskom-radno-pravnom statusu radnika u metalurgiji, nekad i sad. Odgovore na ova pitanja pokušali smo da priredimo povodom prošlonedeljnog obeležavanja datuma osnivanja srpske metalurgije, odnosno SARTID-a 1913. godine.

Prema podacima sa predavanja “Osnivanje i razvoj srpske industrije čelika SARTID do Drugog svetskog rata”, u periodu do 1925/26. godine SARTID je radio sa promenljivim  uspehom i sa velikim problemima. Sva odeljenja fabrike bila su, naročito, 1926. godine slabo uposlena.  Zbog stalnih političkih kriza izostale su velike najavljene državne porudžbine, tako da je SARTID  nekoliko puta bio primoran da potpuno obustavi proizvodnju. U odbrani profita, rukovodstvo fabrike smanjuje radničke nadnice. Nezadovoljstvo radnika se manifestovalo velikim štrajkom, koji je trajao skoro mesec dana i nakon koga je 26. marta 1926. potpisan prvi Kolektivni ugovor. Nekoliko kasnijih štrajkova radnika nije uspelo, veliki broj štrajkača je otpušten, a kriza u fabrici je nastavljena.

Kasnije, 1929. godine nastupila je pa velika ekonomska i privredna kriza koja je blokirala čitavu Evropu, naravno i našu zemlju. Usled stalnog smanjenja budžeta država je sve svoje porudžbine svela na minimum, tako da je fabrika za izradu gvozdenih konstrukcija stajala prazna, brodogradilište bez posla, a jedino su odeljenja mašinske konstrukcije i presovanja robe radila nešto malo snabdevajući privatna lica. Samim tim, socijalni položaj radnika je bio loš, a biće popravljen tek u drugoj polovini tridesetih godina, u “zlatno” doba SARTIDA i, uopšte, proizvodnje gvožđa i čelika u Srbiji. Podsećamo da je u periodu između dva rata SARTID imao negativno poslovanje samo u tri godine – od 1931/32 do 1933/34, a primera radi, 1939. godine, SARTID je u ukupnoj proizvodnji gvožđa i čelika u Jugoslaviji (235.000 tona) sa svojom projektovanom proizvodnjom od 56.500 tona učestvovao sa 24,16 odsto. Plate radnicima su od 1937. bile povećane tri puta, isplaćena je i dividenda od deset odsto, prvi put u istoriji fabrike. U naponu snage i industrijskog razvitka SARTID je prekinuo početak Drugog svetskog rata. U tom trenutku je većinski vlasnik smederevske fabrike (51 odsto) bila kompanija iz Sjedinjenih Američkih Država.

Poratno razdoblje, naročito početkom šezdesetih godina, bilo je usmereno na državni projekat – izgradnju Nove železare, koja je prema Krcunovom i Čeperkovićevom planu trebalo da bude završena 1968. godine. Naravno, nije.

Problematika izgradnje Nove železare bila je mnogo složenija nego što je to na prvi pogled izgledalo. Prvo, trebalo je odgovoriti državne organe da se sva oprema mora nabaviti isključivo iz SSSR-a, drugo hrvatsko-slovenački politički lobi u Titovoj Jugoslaviji nije dozvoljavao izgradnju većeg kapaciteta Železare u Smederevu od 300.000 tona. No, najveći udarac projektu izgradnje Nove železare desio se na samom početku 1964. godine ukidanjem „Jugoslovenskog opšteg investicionog fonda“. Čitave sedamdeset protekle su praktično uporedo u radu i izgradnji Železare. U toku probnog rada Hladne valjaonice broj 2. u martu 1986. godine došlo je katastrofalnog požara u pogonu koji je umnogome izmenio situaciju u poslovanju i dalju sudbinu firme; dva radnika su smrtno stradala u požaru, a finansijska šteta je bila ogromna.

Na predlog Narodne skupštine Srbije avgusta 1987. godine u Železari su uvedene Privremene mere na godinu dana, smenjen generalni direktor, svi pomoćnici i direktori, a u fabrici postavljen prinudni upravnik i nova rukovodna struktura sa zadatkom da se „pogleda istini u oči“, kako se tada govorilo. Jedna od mera konsolidacije bila je i smanjenje broja zaposlenih radnika od 14.047, koliko ih je bilo početkom 1988, na 10.707, koliko ih je bilo na kraju te godine. Smatralo se da kadrove treba projektovati u odnosu na proizvodnju – jer je svetski normativ tada bio 200 tona čelika po čoveku. Slogan pod kojim su se pravile tzv „transfer liste“ bio je „odvojiti radnika od neradnika“. Privremene mere ukinute su 1. novembra 1988. godine.

Početkom devedesetih Železara se transformiše u koncern „SARTID 1913“ deoničko društvo čiji su vlasnici Republika Srbija, Beogradska banka dd i Dunav dd. Period poslovanja i rada SARTID-a u tih poslednjih desetak godina od uvođenja sankcija UN, napada NATO pakta, perioda „obnove“, oktobarskih promena 1999. godine i perioda posle ukidanja sankcija – spada u buran period savremene ekonomske i političke istorije. Uglavnom, SARTID je otišao u stečaj da bi ga, iz stečaja, kupio američki U.S. Steel.

Od 60 radnika koliko je bilo zaposleno u SARTID-u 1921. godine, Železara je, Stara i Nova, pred dolazak američke kompanije U.S. Steel, upošljavala nešto više od 10.000 radnika, na neodređeno vreme. Njihovim preuzimanjem fabrike, taj broj je drastično smanjen, ugašene su određene celine, praktično cela Stara železara, a štrajk radnika je rezultirao potpisivanjem Kolektivnog ugovora, koji je bio obrazac za sve kasnije, pa čak i za aktuelni, sa najnovijim poslodavcem (Hbis), koji važi do septembra ove godine.

Kakva je danas situacija u fabrici u Smederevu. Postoje tri vrste angažovanih radnika – na neodređeno vreme, na određeno i preko agencija, čije su zarade, kako tvrde, značajno niže u odnosu na zaposlene na neodređeno i određeno vreme, nemaju minuli rad, smenski rad, rad na državni praznik… Prema nama dostupnim podacima, zaposlenih na određeno vreme i preko agencija, čiji je status vremenski ograničen, ima 1.200 do 1.500, od ukupno oko 5.200 zaposlenih, zajedno sa Šapcem i Kučevom (u Smederevu je oko 3.500 stalno zaposlenih). Da li je zaista tako, koliko su ove brojke približne stvarnom stanju, tačne ili netačne, nemoguće je proveriti – na ovakvo pitanje nema odgovora sa „zvaničnih“ mesta, džaba mejlovi, telefoni, poznanstva…

Agencijsko zapošljavanje ovih dana je tema oko koje se spore i članovi Socijalno-ekonomskog saveta. Naime, nije postignut konsenzus o Nacrtu zakona o agencijskom zapošljavanju, a najviše ga osporavaju sindikati, koji su se, prema sopstvenim tvrdnjama, zalagali da se donese zakon kako bi se regulisao položaj oko 100.000 ljudi koji sada rade preko agencija, a nemaju nikakvu zaštitu, pre svega da firme preko agencija ne mogu da zaposle više od 20 odsto ljudi u odnosu na ukupan broj zaposlenih.

Pripremajući ovu temu, a povodom obeležavanja datuma osnivanja SARTID-a (26. maj 1913), poslali smo nekoliko pitanja poslodavcu (Hbis) i svim sindikalnim liderima (tri reprezentativna sindikata – Samostalni, ASNS i Nezavisni). Jedini se odazvao Nezavisni sindikat metalaca, čija zapažanja ćemo preneti u jednom od narednih tekstova. Nažalost, izostali su stavovi druga dva reprezentativna sindikata, ali i poslodavca.

Napomena: Određeni podaci u vezi sa istorijatom SARTID-a preuzeti iz predavanja “Osnivanje i razvoj srpske industrije čelika SARTID do Drugog svetskog rata” i publikacije „100 godina SARTID-a“ mr J. Stojkovića