SMEDEREVO, 21. mart 2019 – Smederevac Dalibor Stanimirović dobio je poziv da se javi na petnaestodnevnu vojnu vežbu narednog ponedeljka. Ne bi tu bilo ništa sporno, kaže i sam Dalibor, da on nije privatni preduzetnik, obućar, ima radnju u kojoj sam radi. Naravno, i pod uslovom da je Vojska spremna da prepozna jednu prostu činjenicu – koliko će njega 15 dana odsustvovanja s posla da košta. Ne. Vojska hoće samo da ga vidi u određeni dan u uniformi i cokulama, a pare će da dobije kao i svaki obveznik, a to, otprilike, po njegovoj računici, ne pokriva ni trećinu onoga što će izgubiti.
Odlazak na vojnu vežbu bio je u nekim drugim vremenima ne baš retka pojava, ali se poslednjih godina na tako nešto maltene zaboravilo, pa se ni Dalibor nije nadao da će njega da snađe. Uostalom, od kada je 2001. odslužio 12 meseci vojnog roka, vojska ga se nije nijednom setila. Pošto je odužio dug domovini, tih godinu dana u uniformi, pokrenuo je svoju obućarsku radnju. Za to se i školovao, tim poslom se i bavio od 1995, deluje logično, da sam krene u posao. Logično ali, kod nas, ne i jednostavno. Morao je da digne kredite, jedan i hipotekarni, stan je založio, pride i jedan kredit kod Fonda za razvoj. Baš za ovaj poslednji rata mu stiže, ne tako mala rata – 290 evra, na naplatu baš u vreme koje bi trebalo da provede u kasarni.
– Kada sam dobio poziv za vežbu, otišao sam odmah u Vojni odsek, da im to predočim, Ljudi, em što neću moći da radim, da zaradim za tu ratu, em to nije tako prosto, sad moram da nađem nekog da ovlastim da to plati… Jer, tu nema zavitlavanja, to mora u dan, ako 31. marta ne uplatim… Uopšte ih to nije zanimalo – počinje priču Dalibor, „Skituljko“ kako mu se radnja zove pa i njega tako zovu.
Pošto tu nije naišao na razumevanje, zvao je Ministarstvo odbrane.
– Rekli su mi. „Ti moraš da se javiš“. Ja pitam, ko će meni da plati kiriju, tekuće troškove radnje, ko će da „pusti“ tu ratu kredita Fondu za razvoj… Nije samo taj kredit, imam još tri kredita, a cifre nisu male. Ako zatvorim radnju na 15 dana, ovako iznenada, nije to najavljen godišnji odmor ili tako nešto, oteraću mušterije. Doći će jednom dva puta, „poljubiće vrata“ i otići na drugo mesto. Ni njih to nije interesovalo, baš kao ni ove ovde – prepričava telefonski razgovor sa predstavnicima najviše vojne instance.
U međuvremenu je tražio tumačenje, koliko će para od države da dobije za petnaestodnovno odsustvovanje s posla. Ispostavilo se da je cifra sve samo ne dovoljna. Naime, dobiće nešto malo više od polovine proseka mesečnih primanja na koja plaća porez. To je otprilike 9-10 hiljada dinara. A to što plata nije jedino za šta on radi, objašnjava Dalibor, što mora da zaradi i za pokriće svih ostalih troškova radnje, kirije, struje, komunalija, naravno i kredita – to u ovom slučaju nikoga ne zanima.
Obratio se Dalibor i Poreskoj upravi, i Privrednoj komori, Udruženju preduzetnika Srbije… Svi su imali razumevanja za njegov problem, ali ne i rešenje. Tako je kako je, moglo bi se na četiri reči svesti ono što je dobio kao odgovor.
– Sam radim, nemam kome da ostavim radnju, da makar izdaje cipele koje sam završio, kamoli nešto drugo. Supruga radi, i to na ugovor, ne može da odsustvuje s posla, imamo dvoje dece. Pitam se, da li se tako ponašaju i prema poljoprivrednicima, da ih zovu na vojne vežbe u vreme radova, ili da ostave stoku 15 dana a da nema ko da je nahrani… Slušamo svakog dana o zalaganju da se sačuvaju stari zanati, pa ovo je stari zanat! Mali preduzetnici su, kao, bitni za našu u privredu. Ovako? – pita se „Skituljko“.
Na pisanu molbu, da mu se odloži odlazak na vojnu vežbu, od Centra Ministarstva odbrane za lokalnu samoupravu Smederevo dobio je odgovor: „Odbija se“. Kako stoji u obrazloženju, njegova argumentacija da će izostanak s posla ugroziti poslovanje njegove radnje, pa i materijalni položaj njegove porodice, ne stoji. A i, izgleda, nije bitno, s tačke gledišta Ministarstva odbrane. Bitno je, što se njih tiče, da u ponedeljak obuje vojničke cokule.
Tako je naređeno.