SMEDEREVO, 28. februar 2019 – Igor Jurić, osnivač Fondacije „Tijana Jurić“ i inicijator predloga izmene člana zakona sa ciljem uvođenja kazne doživotnog zatvora za ubice dece, maloletnika i trudnih žena, održao je u prepunoj Velikoj dvorani smederevskog Centra za kulturu predavanje „Ukradena bezbednost: trgovina ljudima, pedofilija, nasilje na internetu“.
Da je situacija u Srbiji alarmantna i da je potrebna dodatna pozornost roditelja prema izazovima sa kojima se deca danas suočavaju, naročito preko društvenih mreža, govori statistika, koju je predočio Jurić. Naime, prema podacima kojima raspolaže Fondacija „Tijana Jurić“, u 2017. godini nestalo je 1334-oro dece, za osmoro se još uvek traga. Za prošlu godinu, poznati su podaci samo za prvih pet meseci, prema kojima je nestalo 492-oje dece, od kojih se za 24-oro još uvek traga.
Meni se pre četiri godine dogodila tragedija. Postao sam poznat široj javnosti isključivo zbog smrti svog deteta. Da nije bilo Tijane, za mene niko ne bi znao. Mi smo pokrenuli fondaciju koja nosi Tijanino ime i ponosan sam na sve ono što smo do sada uradili. Ako pogledate priču o pedofiliji o nestancima dece, o stvarima koje su nama toliko bliske, a u stvari jedna velika nepoznanica, danas se o tome mnogo više priča i mislim da smo napravili bar jedan mali korak da neke stvari promenimo u ovoj zemlji, kada je u pitanju bezbednost naše dece“, rekao je Jurić za Podunavlje.info.
Da li govorimo o odgovornosti i čijoj?
Osim odgovornosti države, koja nije odreagovala onako kako je trebalo, video sam da sam i ja negde u odrastanju svog deteta pogrešio, što nisam dovoljno razmišljao šta sve može da se desi detetu, i što nisam uticao na to da se ako se već nešto i moglo desiti, da se ne dogodi. O tome govorim ljudima.
U fokusu predavanja su stvari koje su se desile u Srbiji..
Na osnovu tih priča snimili smo nekoliko kratkih filmova i ukazujemo roditeljima na koji način su ti ljudi, predatori, pedofili, kako su došli do naše dece i da to mogu da promene. Pre svega, to mogu da primete kada uoče neki sličan model i prilaska deci i ponašanja dece. Prikazujemo i nekoliko živih hapšenja sa lica mesta gde su uhapšeni pedofili. Želim da im pokažem kako se oni ponašaju, kako reaguju, kako dolaze do dece i ono što mogu da obećam je da sa ovog predavanja niko ne izlazi ravnodušan.
Fondacija „Tijana Jurić ovakva predavanja i radionice održala je u više od 450 mesta u Srbiji i reakcije građana su takve da nema ravnodušnih, ali Igor napominje i da je očekivao veću podršku države.
Fondacija nosi Tijanino ime i u svemu tome ne smem da napravim grešku. Tijana mi daje i mnogo energije i mislim da je država mogla i može to da iskoristi na mnogo bolji način. Nažalost, to nije dovoljno prepoznato na način na koji bi trebalo, takođe mislim da država tome ne posvećuje dovoljno veliku pažnju. Mnogo više pomoći, u tehničkim pa i u finansijskom smislu smo dobili više od evropskih donatora nego od domaćih institucija. Ono u čemu smo uspeli, nisu mogli da ostanu nemi na naše inicijative. Uspeli smo da promenimo taj zakon koji se vezuje za brzu potragu za nestalom decom i to je važno. Moram da kažem da je od života do smrti mog deteta delio jedan telefonski poziv. Trebalo je da jedan policajac u Subotici shvati ozbiljno tu situaciju i da pozove kolege u Beogradu, sada znam kako to funkcioniše, i da moje dete ostane živo. Zamislite da jedan telefonski poziv odlučuje o životu ili smrti jednog deteta! To je bio pokretač svega. Ne želim da iko u ovoj zemlji, na bilo kojoj funkciji da se nalazi, može da odlučuje o sudbini nas građana, a pogotovo kad su deca u pitanju.
Sada je aktuelna inicijativa za izmenu Krivičnog zakonika, kakva su očekivanja
Mislim da ćemo uspeti da izmenimo Krivični zakonik, okupili smo jedan veliki broj ljudi oko te ideje i, jednostavno, država i ako je želela, nije mogla da ostane nema. Bar se nadam, dobili smo obećanja da će to uskoro i zaživeti.
Koliku snagu mogu da imaju građanske inicijative, posebno u sadašnjim uslovima (ne)funkcionisanja Narodne skupštine, uz bojkot opozicije…
Građanske inicijative su jedini način. Otišao sam do predsednice Narodne skupštine (Maje Gojković) i uručio joj Predlog izmene krivičnog zakonika i ostali su apsolutno nemi. I ostali bi i danas da nisam uspeo da okupim veliki broj građana oko te ideje. Ako ovo sada zaživi, to znači da smo uspeli i mislim da je to mnogo važnije od doživotne kazne zatvora koju mi danas tražimo, zato što će to biti pokazatelj da mi kao građani, neopredeljeni građani, koji žele samo bolji život u ovoj zemlji, možemo da utičemo bar na nešto. Sa druge strane, od moje Tijane nisam dobio dozvolu da mešam u ovo politiku, da bilo koga podržim na izborima, moram da ostanem neutralan zauvek. Što se tiče bojkota opozicije, ukoliko dođe do glasanja u parlamentu, ispred organizacije koju zastupam, lično ću zamoliti svakog poslanika ponaosob, da za ovu izmenu zakona uđe u Skupštinu i glasaju za ovu izmenu, koja je u interesu i jednih i drugih, izjavio je Jurić za Podunavlje.info.
Kraj predavanja od sat i po, pred više od 500 posetilaca, koliko ih je bilo u Centru za kulturu u Smederevu, Jurić je posvetio mislim velikog Ajnštajna, rečenici o kojoj je, kako je kazao, mnogo razmišljao – Svet je opasno mesto za život, ne zbog ljudi koji su zli, već zbog dobrih ljudi koji ništa ne čine da se zlo ne dogodi.
Kako je rekao, tu se pronašao.
Kada se desila smrt moje Tijane, mesece sam provodio u razmišljanju šta sam ja uradio da zaštitim svoje dete. Da li sam dovoljno uradio i šta je trebalo da uradim. Svako ko je izgubio dete zna o čemu pričam. Razmišljajući o tome, shvatio sam da nisam uradio ništa, najiskrenije kažem. Dovoljno nisam sigurno. Možda bi bilo dovoljno da sam seo jedno veče sa mojom Tijanom. Da sam joj rekao da i u ovom Bajmoku (malo mesto od 6000 stanovnika), gde smo supruga i ja proveli predivno detinjstvo i mislili da se ništa ne može loše desiti, ako ideš noću kasno, nemoj da ideš sama, idi sa prijateljima, jer postoje ljudi koji žele i možda bi ti naudili. Jednostavno nisam imao potrebu da joj to kažem. Takođe, stavio sam pogrešne prioritete. Pet godina sam proveo u inostranstvu da bih svom detetu obezbedio bolju budućnost. Zamislite mene, koji je od 15 godina svoje devojčice pet proveo u inostranstvu i pet godina nisam živeo sa njom. Nikad to sebi neću oprostiti, nikada. I kada budem umirao, toga ću se setiti. Znam da danas svi teško živimo i svima nam je egzistencija prioritet, ali ipak stavite prioritete na pravo mesto. Svako veče provedite sa svojom decom bar pet minuta, zagrlite ih i recite da ih volite. Verujte, taj krst koji nosim je jako težak. To sam želeo da vam kažem i ispričam, vodite računa o svojoj deci!