You are here

Boda: Bez lokalnih boja ne postoji glavna boja

SMEDEREVO, 9. februar 2019 – Gostovanje glumca Slobodana Bode Ninkovića na Nušićevim danima 2017. godine sa predstavom Hor bečkih dečaka, u kojoj je tada igrao sa Predragom Ejdusom i Irfanom Mensurom, iskoristili smo, osim za uživanje, i za pravljenje ovog intervjua. Međutim, iz potpuno neobjašnjivih razloga, tekst tada nije objavljen. Izmakao nam je pažnji, kao da se pritajio ne bi li sačekao objavljivanje njegove neobične biografije Boda: Slušaj sine ove velike reči autora Jovice Tišme. Ovaj povod nismo smeli da propustimo. Iako nepune dve godine nisu velika vremenska distanca, verujemo da ondašnja priča zaslužuje da je pročitamo iz današnje perspektive i u svetlu ove biografije.

Da li si zadovoljan postignutim?

„Ponekad dok se pripremamo za igranje, a češće tokom putovanja koja treba prekratiti nekim novim razgovorima i temama, Peca, zbog svog porekla, često prosipa jevrejske mudrosti. Jedna kaže: Mlad čovek treba što pre da spozna šta hoće da radi i onda neće raditi ništa u životu.

Tako da ja, eto, ništa ne radim, jer ovo radim zato što volim. Upravo zbog toga svoj posao ne prihvatam kao klasičan rad, već kao zadovoljstvo. Jeste on i težak i neizvestan, to je tačno, ali mi prosto taj neki moj motiv mnogo olakšava bavljenje njime. Ne spadam u one, kojih, inače, ima mnogo više, koji čekaju posao i da ih neko pozove. Ja idem u susret poslu. Na sreću, imam kolege koji su mi i prijatelji, sa njima mogu da razgovaram, da se  dogovaramo, da sami nešto organizujemo… Pele i ja smo tako napravili Savršeni kroj, to je naša samostalna produkcija. Ili Pozorište Dečja Zemlja koje smo napravili Jovica Tišma i ja… E, onda i posao počne vas da traži. Trenutno sa Bjelom (Dragan Bjelogrlić) radim Senke nad Balkanom. Radim dosta, i to jeste naporno, ali ne mogu da kažem da sam nezadovoljan, naprotiv. Ipak, najzadovoljniji sam činjenicom da moja porodica dobro funkcioniše. Mlađa ćerka Nađa je u inostranstvu zbog odbojke, starija Anja se opredelila za moju branšu, završila je produkciju iako sam je savetovao da se ne kači mnogo sa ovim poslom, ali je ona zadovoljna a to je najvažnije. Evo, sada je sa Kojom radila film Stado, ima i neke pozorišne produkcije… Ako su se njih dve pronašle i ostvarile mojoj supruzi Slavici i i meni ostaje samo da uživamo. A tada ni problemi nisu baš neki problem.“

Smederevo…

„Nemam nikakvu dilemu oko Smedereva. Niti mogu a niti želim da izbegnem činjenicu da sam ovde rođen i da sam neke važne stvari, možda i nesvesno, radio u ovom gradu. Zato nije neobično da iz svega toga crpim i inspiraciju i energiju. Ja sam, dakle, sve to poneo iz Smedereva, kao što su moje kolege sa sobom ponele svoj rodni kraj, da bi to nešto naše u jednom trenutku postalo beogradsko. Jer to je, valja, sudbina malih sredina, nije to situacija samo u Smederevu već u čitavoj Srbiji, da su lokalne sredine, na žalost, a možda i smišljeno, izgubile na nekoj važnosti. A malo ko shvata da upravo bez tih lokalnih boja glavna boja ne postoji. U tom smislu, meni, a čini mi se Smederevu još više, mnogo fali Čubi (Branislav Čubrilović, osnivač Omladinskog Pozorišnog Studija – OPS), ili neki novi Čubi, neko ko će u te lokalne boje umeti da unese svetlost.“

Ovaj razgovor je vođen u atmosferi tadašnje smene „nepostojećeg“ umetničkog direktora Nušićevih dana, pa je i to bilo tema. Mislimo da ono što je Boda tada rekao i danas može biti zanimljivo.

„To je samo deo opšte klime, i Smederevo je samo pristalo na to što se radi. I nije nikakva uteha što se to ne dešava samo kod nas. Generalno, trend je da se stvari ovog tipa marginalizuju. Ne pridaje im se značaj već se forsira površnost koja je, očigledno, u funkciji ostvarivanja interesa određene male grupe ljudi. Prosto rečeno, treba svesti ljude na površno gledanje stvari, bez mnogo razmišljanja, i onda se sprovodi sve što odgovara određenim ljudima koji forsiraju svoju ideju. Teško da Smederevo može da se izuzme iz opšte klime. Tu mora da se desi nešto mnogo bitnije. Pre svega da se odreknemo toga da nam je potreban neko da nam priča šta treba da radimo, da ćemo biti srećni. Kako god se on zvao. To što se desilo sa Nušićevim danima, dešava se i u svim beogradskim pozorištima. Ništa to nije drugačije.“

Šta treba učiniti da bi se stvari promenile?

„Mislim da mi kao narod nismo spremni da prepoznamo i definišemo neki zajednički interes, a to je vrlo važno. To neko zajedničko uporište daje mogućnost da svako nađe neki svoj put na kome može mnogo lakše da ostvari ono što je naumio. Naravno, ako time ne ugrožava ostale, ili zakone i slično… Možda bi to moglo biti odgovor. Vidite, mi smo veoma lako pristali na nešto što je izgledalo kao moda sa Zapada, sve je super, sve se može… Ali kad malo pažljivije pogledate vidite da smo to površno shvatili. Mislili smo da je dovoljno da mi nešto hoćemo i da će to da se ostvari. Ništa se ne ostvaruje bez ličnog učešća, i to maksimalnog. Sada, kada smo počeli da spoznajemo činjenicu da neće niko ništa da nam da džabe, u situaciji smo da ne znamo šta ćemo. Stojimo u mestu i čekamo da se nešto desi. A i dalje ne shvatamo da će se desiti samo onda kad sami smislimo šta želimo, kad se budemo dogovorili i probali to da uradimao. Mislim da u ovom trenutku, iako nam je ispred nosa sve, mi ne znamo šta hoćemo da uradimo sa svojim životima. Osim ako nije ideja da sedimo, i da imamo dosta para, i da ništa ne radimo, i da nam bude lepo. A to je nemoguće. Međutim takvo se razmišljanje sistemski neguje jer se vrlo lepo i lako koristi i zloupotrebljava. I onda je sve i dalje ovako kao što jeste.“

Te 2017. neki glumci su se, kao i danas, politički angažovali, pa je i to bilo jedno od pitanja.

„To je stvar lične odluke. Ako je motiv da će angažovanjem i davanjem podrške, bilo kome, sebi da omogući neki, što bi se moderno reklo, benefit, mislim da je to užasno pogrešno. U prošlosti sam se jedanput popeo na jednu binu, nebitno koju jer skoro i da nema razlike, i to ne zbog ličnosti nego što je s druge strane bilo ovo, ali sam kasnije shvatio i saznao da je i taj kome sam se peo na binu, to ovo vrlo omogućio. Ta igra mora da se igra drugačije i teško može da se igra pošteno i čisto. Može, ali ne sa ljudima koji trenutno igraju tu igru i zato ne puštaju nekog novog, nekoga ko nema neki rep. Jer bez njega može da igra nezavisno, a to se ne dozvoljava.“

A (tada aktuelni) studentski protesti?

„Tu nemam nikakvu dilemu. Vrlo sam protiv što neko pokušava da se ogrebe, da iskoristi klince koji imaju čist impuls, a koji možda nisu ni svesni toga. Mislim da oni (studenti u protestu), imaju neku jasnu ideju o tome šta bi trebalo uraditi, možda znaju ili pretpostavljaju i kako bi to trebalo, ali teško da oni to mogu sami da izguraju, bez neke infrastrukture. A ko im se nudi? Priključuju im se neki koji su dvadeset puta probali to da urade, a nisu hteli, ili nisu znali, svejedno, ali ništa nisu uradili. Takvi mogu samo da nanesu štete. To, naravno, ne znači da studenti treba da prestanu i odustanu. To ne. Svakako ne! Možda će biti pametniji od nas.“

P.S. (baš, baš post scriptum, posle bezmalo dve godine)

Danas ga pitamo da li bi u ovoj priči nešto drugačije rekao?

„Imam i previše godina i previše iskustva da bih menjao mišljenje… Tako da… Ne bih da smetam…“ (smeh)

Related posts