You are here

Položen venac na Spomen kosturnicu u Vrbovcu

VRBOVAC, 11. novembar 2018 – Povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata, u crkvi – spomen kosturnici u Vrbovcu, jedinoj od Dunava do Kosova, položen je venac u znak sećanja na slavne srpske junake izginule na Vrbovačkim kosama u Velikom ratu, uz pesmu “Ovo je Srbija”.

Vrbovačka crkva vezana je za onu tragičnu 2015. godinu, koja se može meriti jedino sa kosovskom katastrofom 1389. godine, podsetio je za Podunavlje.info sveštenik Dušan Popović, paroh vrbovački.

“Okolnosti su 1915. bile sasvim drugačije, tu nema stalne pobede, ima samo povlačenja do krajnjih granica ljudske izdržljivosti . Ono što je posebno i treba istaći je Vrbovački boj, 11. I 19. puk Šumadijske divizije oni su dva dana zadržali prodor najelitnijih nemačkih snaga pod komandom Makenzena da bi se Vrhovna komanda iz Beograda mogla povući i da bi se ovaj deo fronta sačuvao. Veliki broj stanovništva je krenuo u zbegove. Na ovim vrbovačkim kosama ostalo je zauvek 1350 vojnika – ranjenih, izginulih, nestalih. Na osnovu izveštaja komandanata pukova, znamo da je došlo do velikog okršaja i da su ovde bile žestoke bitke. Međutim, to je zaboravljeno. Pogotovo, posle Drugog svetskog rata. Crkva je sagrađena 1939. godine, neposredno pred Drugi svetski rat, kad su skupljeni zemni ostaci srpskih heroja. Onda je došao Drugi svetski rat i neke nove vrednosti i to je palo u tamu zaborava. Od 2005. godine, kada ni sam nisam znao ništa o ovim događajima, počeli smo sa obnovom, i materijalnom i duhovnom. Prvo smo obnovili kosturnicu, renovirali i doveli u pristojno stanje 2007. godine, ali je to bio samo delimični uspeh. Daleko veći podvig je bio da šira javnost sazna. Moram priznati da sam imao mnogih iskušenja na tom putu, ne znam iz kog razloga, kao da nekome smeta istina o stradanju srpskog naroda. Međutim, istina se ne može sakriti i danas kad obeležavamo 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, s ponosom mogu reći da šira javnost, naše Srpstvo, u dobroj meri zna za ovu svetinju. Imamo i pisani trag, knjigu, imamo razne manifestacije i događaje kojima smo obeležili završetak Prvog svetskog rata i na kraju svih tih proslava, ovaj današnji dan”, zaključio je otac Dušan.

On je, obraćajući se vernicima nakon polaganja venca srpskim junacima u spomen kosturnici, ukazao na potrebu ujedinjenja.

“Treba da se podsetimo u ovom vremenu rastavljenosti, besmisla, kad nam se sprema svašta, moramo da shvatimo da svi Srbi moramo pod jedan barjak. Ako je dva Srbina a pet politika, od toga nema ništa. Svi pod jedan barjak, i to pod onaj barjak istine i pravde božije. Onako kako su naši sveti preci išli, na čelu sa Svetim carom Lazarom, Svetim Savom, do današnjih dana i ovih mučenika koji leže u ovoj spomen kosturnici. Da su oni razmišljali o nekome drugome, šta onaj drugi radi, da li je mogao to da izbegne, taj rov i taj dan da to bude, mi ne bismo postojali. Oni su znali šta moraju da urade u datom momentu, za spasenje svoga roda, a pred Bogom nijedna žrtva zaboravljena nije. Možemo mi ljude da zaboravljamo, kao što zaboravljamo, ali Bog ne zaboravlja i oni su pred Bogom živi. Samo je pitanje trenutka kad ćemo ih se setiti. A oni se nas sećaju u carsku nebeskom.“

Ikona Svetog Save, koja je bila nekoliko dana u crkvi Svetog proroka Jeremije u Vrbovcu, danas je krenula put manastira Svetoga Save u Kuveždinu, na obroncima Fruške Gore, a ispratili su je pravoslavni vernici iz Vrbovca, Suvodola, Drugovca, Smedereva, ali i iz Beograda, Niša, Šapca…

Projekat „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Čitaj dalje...

Ispustili pobedu u poslednjim sekundama

SMEDEREVO, 11. novembar 2018 – U utakmici 7. kola Prve lige, rukometaši Smedereva, učenici i saigrači Nenada Martića, prvi deo susreta sa ekipom Metalac Gorenje rešili su u svoju korist sa 14:11. Nastavak meča je doneo rezultatsku klackalicu. Đorđević je u poslednjem minutu doneo Smederevcima prednost od 23:22, činilo se pobedu. Ali, pet sekundi pre kraja gosti su uspeli da izjednače i iz Smedereva odnesu bod.

Istovremeno, u derbiju Prve lige za žene, rukometašice Mladog radnika su u Dvorani Smederevo doživele poraz od ekipe Beograda – 24:26, iako su na poluvremenu vodile sa 12:11.

Čitaj dalje...

Nasilje nad OSI – „društveno nevidljivi problem“

SMEDEREVO, 11. novembar 2018 – Nije tajna da su osobe sa invaliditetom, zbog specifičnih uslova života, pod mnogo većim rizikom da postanu žrtve porodičnog nasilja. Njihov život je i inače, sam po sebi, ispunjen brojnim preprekama i još češće nerazumevanjem od strane okoline, a ako se tome još pridruži i nasilje koje trpe tamo gde bi pre svega trebalo da imaju bezrezervnu podršku, onda svakodnevica postaje pravi pakao.

Nasilje nad osobama sa invaliditetom često se naziva “društveno nevidiljivim problemom”. Srbijanka Andrejić, psihoterapeut i porodični savetnik, za Podunavlje.info kaže da je nasilje vrsta komunikacije i da je osoba koja u repertoaru ponašanja ima nasilne obrasce  zapravo neko ko se oseća ugroženo i bez kontrole.

Kada je u pitanju nasilje u porodici u kojoj živi OSI, situacija se dodatno usložnjava.

– Zahtevi u odnosima su veći, roditelji često nepripremljeni za ovakve izazove, a angažovanje, ukoliko se ne podele obaveze,  van granica ljudskih mogućnosti. Podela obaveza i odgovornosti u ovim porodicama je zapravo stabilizator dobrih odnosa. Veoma često jedan od roditelja, najčešće otac, formira zavisne obrasce ponašanja u odnosu na alkohol, drogu i vanbračne veze, kaže Andrejić.

I iskustva Ivane Gvozdenović, sekretara u Gradskom savezu socijalno humanitarnih organizacija (GSSHO) Smederevo, potvrđuju da nasilje u porodicama osoba sa invaliditetom postoji, i to u velikoj meri. Pojavljuje se u različitim oblicima, a veoma je često u partnerskim odnosima kada je jedan od njih OSI.

– Najčešće, kada je u pitanju žena sa invaliditetom, ona trpi kako fizičko tako i psihičko nasilje od strane partnera koji nije osoba sa invaliditetom. To je posebno izraženo kod onih žena koje su tokom života stekle invaliditet. Takvi brakovi se neretko i završavaju razvodom. Na osnovu njihovih ličnih priča, mogu da kažem da je verovatno čak oko 50 odsto žena sa invaliditetom izloženo nekoj vrsti nasilja. Najčešće je to psihičko, emotivno nasilje, gde dolazi do zapostavljanja partnerke, do traženja veza van braka, optuživanja, omalovažavanja. Žene se gledaju kroz tradicionalnu ulogu, u kući treba da bude uvek najbolja domaćica, majka, a ženama OSI je to veoma teško, posebno ako se nalaze u težem zdravstvenom stanju. Od strane muškog partnera često kreću optužbe da ne može da uradi nešto, da nije sposobna da „izvede decu na put“, da ne može ni osnovno: da ih opegla, spremi hranu…  Pod takvim pritiskom, one su sklone depresiji, pa i suicidnim mislima.

Fizičko nasilje se, bar prema mišljenju naše sagovornice dešava nešto ređe, ali svakako postoji, a kako smatra, izraženije je u slučajevima žena koje su pre stupanja u brak postale OSI, bilo da je reč o urođenom invaliditetu ili nekoj povredi. Kada je reč o porodicama koje imaju decu sa invaliditetom, izazovi su višestruki i iz takvog braka neretko izlaze prvo muškarci.

– Polovina takvih porodica ne opstaje, naročito  tamo gde deca imaju teži oblik invaliditeta. Najčešće je muškarac taj koji napušta, a žena ostaje sa detetom. Ali, tu nije kraj njenim mukama. Dešava se da kada dete odraste, u nekim situacijama fizički napada majku. Takođe, kod dece, posebno sa urođenim invaliditetom, primećujemo da kada postaju svesni sebe, negde od 18. godine života, često se dešava da oni vrše psihičko zlostavljanje svojih roditelja. Od toga da se užive u ulogu da nešto ne mogu da rade i očekuju od roditelja da apsolutno sve završe, a roditelji i onako pod stresom zbog načina života, trpe njihove optužbe, a nekada i fizičko nasilje – objašnjava Gvozdenović, napominjući da je dodatni problem i u tim slučajevima, ono što generalno obeležava svaku priču o nasilju – žrtve ne govore o tome i često se stide činjenice da je brak okončan zbog nasilja. Međutim, dešava se i da to ne znači kraj kruga nasilja, već se samo menjaju akteri. Kada dođe do razvoda partnera koji imaju dete OSI, majka obično odlazi u svoju matičnu porodicu, kod svojih roditelja i očekuje njihovu podršku u negovanju deteta. Međutim, dešava se da im porodica ne uzvrati onako kako to očekuju. Nemaju nikakvu emotivnu podršku, čak i vrše emotivno nasilje, u smislu da optužuju majku zašto je bila sa takvim partnerom, da je ona kriva zato što se takvo dete rodilo i slično.

Da su slepe i slabovide žene, kada su izložene nasilju, u znatno nepovoljnijem položaju od žena sa zdravim vidom, napominje Jelena Stojanović, sekretar Saveza slepih Srbije.

– Razlozi za to su višestruki, počev od nedostupnosti informacija u smislu što ne znaju kome mogu da se obrate za pomoć i podršku, pa do nemogućnosti da izađu iz začaranog kruga koji oko njih obično stvara porodica pa i sam nasilnik. Problem je što je ovo, još uvek u Srbiji tabu tema, i što žene o tome najčešće nisu spremne otvoreno javno da govore. Na jednom od stručnih skupova, koji je lane Savez slepih Srbije organizovao za pripadnice lepšeg pola, nekolicina žena je otvoreno pričala o diskriminaciji i nasilju u porodici kojem su godinama bile izložene. D.D. iz jednog malog mesta je tako muž godinama zlostavljao i omalovažavao u prisustvu dece, ona je međutim uz podršku šire porodice smogla snage da ga napusti i krene ispočetka, priča nam Jelena Stojanović.

S druge strane, ono čemu je svedočila D.M. naša druga sagovornica na tu temu, mučna je i svakako priča koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Jer, njenu prijateljicu, osobu sa invaliditetom partner je tukao i do te mere ponižavao da se dešavalo da je nakon batina, izvuče iz kolica i ostavi van kuće.

– U početku veze, u kojoj je jedan od supružnika osoba sa invaliditetom, sve je u redu, do sklapanja braka i zajedničkog života, kada u određenom trenutku jedno od njih, u ovom slučaju muškarac, uvidi da ne može ili ne želi dalji suživot sa takvom osobom (OSI). Sada ga je i sramota što je odabrao devojku sa invaliditetom (u kolicima). Od malih razmirica počinje, da bi se stvari komplikovale i pod uticajem okruženja koje deluje loše na situaciju. Pre toga, oni su se savršeno slagali tokom vanbračne veze koja je trajala oko tri godine, bez obzira što je ona nepokretna. Kada je zatrudnela sklopljen je brak. Veći deo obaveza, oko deteta, ali i oko supruge je sada na njemu. Mislim da je tu došlo do neke psihičke presije gde njegovi roditelji, posebno majka, prave pogrešne korake. Počela je da priča protiv tadašnje snaje, da mu nije trebala takva nego bolja.. Brak je praktično na početku i tu već počinje nasilje, od prvog šamara, svađa, izbacivanja supruge iz kolica, a bilo je i modrica. Sve dok je njen rođeni brat nije zatekao na stepenicama bez kolica. Napolju je bila zima, ona samo u nekom ogrtaču. Modra, dakle tučena i izbačena napolje. Komšije su znale šta se dešava, ali niko nije reagovao niti prijavljivao nasilje. Prijavio ga je na kraju njen brat i mislim da je on čak i osuđen na neku kaznu zatvora – seća se D.M. i dodaje da to nažalost nije usamljen slučaj za koji ona zna. Ipak, njena prijateljica je imala podršku roditelja koji su oduvek imali dobar odnos sa svojom ćerkom pa su joj pružili podršku nakon svega. Većina pak, nije te sreće…

Naša sagovornica smatra da se donošenjem novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, nije dogodila očekivana kvalitativna promena. Kako kaže,retki su slučajevi da je neko uopšte smeo da prijavi nasilje. Nije, i neće, tvrdi ona, što iz straha od samog nasilnika, što zbog toga šta će biti kad cela procedura prođe.

Ustanovljavanje centara u okviru kojih bi osobe sa invaliditetom mogle da se okupljaju i da se međusobnom komunikacijom osnaže, da nešto menjaju u javnosti govoreći svoježivotne priče, kao i da svaka organizacija OSI, za svoje članstvo, organizuje neku vrstu psihološke radionice  – to su načini, ne da se ovaj problem u potpunosti reši, ali da se makar počne sa njegovim rešavanjem i ublaže posledice – zaključuje Ivana Gvozdenović, sekretar u GSSHO Smederevo.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

Čitaj dalje...

Smederevci jubilej ulepšali pobedom

SMEDEREVO, 11. novembar 2018 – Odbojkaš i Smederevo-Carine pobedili su ekipu beogradskog Železničara sa 3:1 u setovima (23:25, 25:20, 25:15 i 25:19) u utakmici 8. kola prvenstva Prve lige Srbije.

OK Smederevo Carina je prošle nedelje na skroman način obeležio 25 godina postojanja, a sada su to slavlje podelili sa navijačima podarivši im pobedu.

Gosti su, posle rezultatskog egala, rešili prvi set u svoju korist, da bi domaći odbojkaši portom napravili preokret. Kao i obično, u tome ih je predvodio kapiten Petar Petrović, koji je zabeležio 26 poena, a zapažen učinak Imali su Aleksić i Đorđević sa po 12 i Stojčić sa 11 poena.

Čitaj dalje...

Dan primirja u Prvom svetskom ratu

SMEDEREVO, 11. novembar 2018 – Jedanaestog dana, jedanaestog meseca, u jedanaest časova 1918. godine zvanično su prestala ratna dejstva u Velikom ratu. Prethodno su primirje u Kompijenju, u specijalnom vagonu maršala Foša, potpisale Nemačka i zemlje Antante negde između 5 i 12 i 5 i 20 izjutra, ali je ono zvanično stupilo na snagu od jedanaest sati tog dana.

Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila trećinu stanovništva, više od milion ljudi, oko polovina muškog stanovništva od 18 do 55 godina nije preživela rat. Žrtve među srpskim vojnicima padale su i posle 11. novembra uprkos potpisanom primirju, jer je Mađarska je vodila rat još dva dana pokušavajući da okupira Vojvodinu i Baranju.

Koliko je Smederevaca poginulo u Prvom svetskom ratu nikad tačno nije utvrđeno, svaka izneta procena mogla bi lako da se ospori. Prosto sabiranje imena na spomenicima, a ima ih u 23 od 28 naseljenih mesta na teritoriji grada Smedereva, ne može da da verodostojnu brojku. Jednostavno, upisivani su, i tada, najčešće po sećanju, a ne po dokumentaciji. Pri tom, tu je čak i priča da su se na spomenicima u pojedinim selima našla i imena nekih koji su platili za podizanje obeležja, i da se tu nađe ime njihovih, a izostavljeni su neki nesrećnici koji su stvarno izginuli a za koje nije imao kod a se zauzme – i da plati.

U svakom slučaju, kako to svedok oslobođenja Smedereva Spasoje Jefremović u svojim sećanjima opisuje: “Dugo posle Prvog svetskog rata tupila se još motika, ili ašov kopača o gvozdenu košulјu granate, tesak Vardarca ili šilјasti bajonet trećepozivca”.

Projekat „Sećanje na ratnike – 100 godina od Velikog rata u Smederevu“ sufinansiran je iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Čitaj dalje...