Ne mogu više da trpim!

SMEDEREVO, 28 oktobar 2018 – U prošlonedeljnom tekstu u okviru serijala „Zidovi ćute, ti nemoj – prijavi nasilje“, objavili smo životnu priču sugrađanke srednjih godina. Ovoga puta, za Podunavlje.info, svoje svedočenje o torturi koju je trpela decenijama, od muža koji ju je tukao do svog sudnjeg dana, iznosi Vaska Savić iz Landola. Rodom je iz Makedonije, ali skoro dve decenije tamo nije mogla da ode – muž joj to nije dozvoljavao, a para nije imala niti je od njega, kako kaže, ikada smela da potraži dinar za bilo šta.

– To je bila katastrofa sa njim. Maltretirao nas je. Pije, a kad se napije, onda ne zna šta radi. Nisam imala mira ni noću ni danju. On je radio u bolnici, ali kad izađe s posla… Ne možeš ti njemu ništa da dokažeš. Svađa se, razbija stvari, mene tuče, ne možeš da ga zaustaviš, kao da ne zna šta radi. Kad se otrezni, kaže ne seća se ničeg. I deca su se plašila. Nije ih tukao, ali su bili tu dok je tukao mene. Sve to su oni proživljavali. Najstariji od malena, bio je veoma vezan za mene i uvek je to za njega bilo strašno. I mene je, kad neko lupi na vrata još uvek strah, počinje svoju priču Vaska.

U tom braku, rodilo se troje dece. Tridesettrogodišnja ćerka odavno ima svoj život i porodicu. Otac nije dozvoljavao da posećuje majku i braću. Najstariji sin ima 34 godine i s obzirom na to je umereno mentalno retardiran, još uvek je sa majkom, baš kao i najmlađi, koji je 18 godina star, ali pohađa Tehničku školu, jer je u njegovom slučaju retardacija laka. Vaska veruje da je na zdravstveno stanje njene dece uticalo i to šta su svaki dan doživljavala pored oca siledžije.

– Uticalo je to na decu svakako. Stalno su bili u strahu, pod traumom, jednom umalo da me stvarno ubije, uzeo je drvo da me udari po glavi. Spasao me sin. Desilo bi se ko zna šta. Jednom je i na njega nasrnuo, uhvatio ga za vrat. Ranije nije, ali to je bilo već pred kraj, kad se izgubio potpuno. Ali je i on (sin) dosta potresen. Kad vidi da me tuče, on počne da plače, da se trese… Nisu ni mogli da budu drugačiji posle svega što su preživeli. Treba da izdržiš ti to, to nije jedan dan, to se vuklo godinama. Ne daj Bože nikome to što sam ja preživela.

Nije Vaska od onih žena koje ništa nisu preduzimale. Naprotiv, prijavljivala ga je, mnogo puta, ali uzalud. Policija bi došla, njen muž bi se malo primirio, a već sutradan bi se sve ponovilo. Obraćala se i Centru za socijalni rad, pa je nasilnik bio u više navrata na lečenju od alkoholizma. Sve uzalud. Svakoga dana, kao da je imao cilj da me ubije, seća se Vaska. Njenim mukama kraj je došao 2013. Tada je njen suprug i mučitelj preminuo. Umro je od srca dva dana nakon poslednjih batina koje je Vaska dobila od njega.

Ovakvih i još mnoštva različitih, ali tragičnih priča, naslušala se poslednje decenije i advokatica službe besplatne pravne pomoći u okviru Udruženja Femina u Smederevskoj Palanci. Ana Jevtić je ženama iz ovog grada, okolnih sela, ali i smederevskog, planjanskog i požarevačkog kraja, na raspolaganju svake srede.

– U prvih šest meseci ove godine, obratilo nam se 55 žena. Od toga je 25 tražilo samo obaveštenja o tome kakve su pravne procedure, a 30 je dobilo konkretnu pomoć u smislu pisanja podnesaka ili zastupanja na sudu jer kada procenimo da stranka nije u mogućnosti samu sebe da zastupa ili postoji veliki strah od nasilnika, onda mi zastupamo žrtvu, što u krivičnom, što u parničnom postupku. Ove godine to sam radila u 10 slučajeva što se pokazalo kao delotvorno, kaže advokatica.

Na pitanje šta je najčešći problem, Ana Jevtić objašnjava da se dosta žena javilo zbog toga što je nasilnik prekršio izrečene hitne mere. Osim toga, potrebna im je i pomoć u vezi sa pisanjem tužbi za razvod braka, za ostvarivanje roditeljskih prava, a kako su to mahom socijalno ugrožene žene, neretko se u besplatnom pravnom savetovalištu u Palanci, pišu i prijave za nedavanje izdržavanja. Inače, kako napominje, efekti primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici su očekivani, jer je praksa u drugim zemljama pokazala da se u prvoj godini, nakon usvajanja takvih propisa, uvek drastično poveća broj prijava. To je zato što nasilnici nisu svesni promena koje su se dogodile i rešenosti države koja takve zakone donese da nasilju stane na kraj. Kada se to shvati, i kada vide da su kazne mnogo rigoroznije, broj polako počinje da pada – takva su bar iskustva drugih zemalja. Videćemo hoće li se i u Srbiji ponoviti taj scenario.

Do tada, kao posebno karakteristično, Ana Jevtić izdvaja činjenicu da među žrtvama,  poslednjih godina, ima mnogo izuzetno mladih žena, koje su, za današnje prilike, rano stupile u brak, sa 20 godina. Najčešće su već rodile po dvoje dece, ekonomski su zavisne od muškarca, nemaju podršku porodice jer je kod nas „i dalje velika sramota kada se razvedete“. One, nasilje trpe godinama, sve dok ne usledi neki ekstremni događaj, posle koga je najčešća rečenica sa kojom, po pravilu i dolazi do prijavljivanja nasilja: „Ne mogu više da trpim“. To joj je znak da pred sobom ima osobu koja je proživela pakao, ali kako napominje, to je ujedno i prvi, veliki korak ka životu bez straha, batina i maltretiranja.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. 

 

Izdvajamo