Ne trpite, tražite pomoć, neko može da vam pomogne!

SMEDEREVO, 21. oktobar 2018 – „Jako sam ponosna što sam ovde sa vama – živa i zdrava. Ja sam preživela ono što mnoge žene nisu. Preživela sam i psihičko i teško fizičko zlostavljanje od strane vanbračnog supruga“.

Ovim rečima, počela je svoju ispovest jedna Smederevka na tribini povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama i zatim, pred oko dve stotine drugih žena, među kojima, kako je ona pretpostavila, svakako ima i onih koje kod kuće trpe nasilje i ćute, nastavila potresnu životnu priču o patnjama, maltretiranju i zlostavljanju:

– Krila sam i ja to 11 punih godina. On je bio stariji od mene dosta, ali ja sam tražila takvu osobu, utočište, oslonac jer sam rano ostala bez oca. To je bila greška. Greška je i što nisam imala podršku, moji roditelji su bili patrijarhalno vaspitani. Sve je krenulo običnim sputavanjem, porukama „ti ne znaš ništa, sad sedi, ćuti, ne znaš da govoriš“, zatim neki „šamarčić“, usputan, štipanje, modrice… Tako je krenulo, a onda, šamar nije „šamarčić“ nego šamarčina, pa su usledili udarci. Mlada sam bila, deca su to gledala. Nije bio ljubomoran, ni alkoholičar. Rodilo se troje dece, mislila sam, rešiće se problem. Prvo premlaćivanje je bilo 2001. Bila sam u osmom mesecu trudnoće. Nisam imala podršku, niti sam kome imala da kažem. Od 2003. nasilje postaje konstantno. Iz čista mira. Ako sedim, pita zašto si sela, sednemo da ručamo, on mi polomi prst i vrati ga nazad… Nije me trpeo. Svako parče hleba koje sam pojela u toj kući bilo je gorko. Majci sam rekla šta mi se dešava, ona mi je kazala da ćutim jer je on stariji, zna kako treba. Jesam ga napuštala, on je dolazio, kukao, molio, ja popustim da bi mi deca imala oca, vratim se, bude lepo nekoliko dana, a onda ponovo krene. Rebra mi je izbio, dojku mi je povredio. Imam polomljen nos. Kada sam se jednom obratila nekome za pomoć, posle toga, kose na glavi više nisam imala. I došlo je do toga da i decu uči da me maltretiraju. Oni su počeli da treniraju kiks boks, on je mene držao i bila sam džak za udaranje. Deca nisu kriva. Dešavalo se da me i na njivi pretuče. Meni je 17 zuba izbijeno. Ali, najgore od svega je što su moja deca sve to gledala. Inače, pre četiri godine me je trovao živom, završila sam na VMA. Hteo je da me onesposobi da odem, jer sam ja najavila da ću ga ostaviti, a 2013. sam bila na psihijatriji jer je govorio da sam agresivna prema deci i luda. Ja samo u stvari četiri nedelje nisam mogla da zaspim od straha od njega – navodi žrtva porodičnog nasilja.

Spasavajući živu glavu, ova žena je 2014. napokon smogla snage i napustila muža. Najteže je bilo ostaviti decu, ali je shvatila da je bolje „da ostane živa i sebi i njima“ i da jednoga dana kada sve to prođe može ponovo da ih vidi. Kasnije joj se pridružila i ćerka jer je otac u međuvremenu i nju počeo da tuče. Danas, kako kaže, ima punu podršku i razumevanje svoje dece. I to je ono što želi da prenese i ostalim ženama koje trpe nasilje. Objašnjava kako je najbolnije napustiti porodicu, živeti potom u stalnom strahu, podneti prekor okoline koja očekuje da je ipak trebalo da ostanete i trpite. Nemojte tako da živite, kaže, nemojte zbog sebe i svoje dece, jer nećete moći da im pomognete ako izgubite život. Ona je, nastavlja, mesecima kasnije i dalje, iako sama, i dalje čula njegov glas i vrisku dece. Ali se, kako kaže, trudila na sve načine da opstane, da nađe novac, skupljala puževe i plastične flaše. Ako vam ne pomaže vaša porodica, roditelji, nemojte trpeti, kaže naša sagovornica, tražite pomoć, neko sigurno može da vam pomogne.

Da se u životu, čak i u situacijama koje izgledaju krajnje beznadežno, uvek može pronaći rešenje, svedoči i iskustvo iz prakse socijalnog radnika u smederevskom Domu zdravlja. Vesna Emeršić se seća slučaja od pre nekoliko godina – žena koja je trpela nasilje je bila bez ikakvih prihoda, ništa nije imala od imovine niti kome da se obrati za pomoć.

Imala je blizu 50 godina, dvoje odrasle dece. U trenutku kada je došla, ćerku je suprug izbacio iz kuće jer je pružila podršku majci i pokušala da je zaštiti. Sin je ostao sa ocem. Nije znala ni gde će ni šta će, podršku joj je pružila muževljeva sestra, pa su ona i ćerka stanovale kod nje. Kroz razgovor su došle do toga da ona ima određene zdravstvene probleme i da bi trebalo da ode na komisijsku procenu radne sposobnosti. Uz potvrdu o nekom stepenu oštećenja, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje mogla je da ima poseban tretman, ako je uz to još i samohrana majka, stambeno neobezbeđena, ona je prioritet. Tako je i bilo. Dva dana nakon što je dobila rešenje, zaposlila se u jednoj privatnoj firmi. Kaže da su i poslodavac i kolektiv divni prema njoj, iznajmila je stan, ćerka je završila srednju školu, kao izuzetan đak dobila stipendiju, sada studira na umetničkom fakultetu i pomaže majci, tako što drži časove engleskog. I sa sinom je ponovo uspostavila kontakt. Eto, kako jedna naizgled užasna priča na kraju ipak postane ohrabrujući primer. Od uplašene, istraumirane osobe, ona je danas jedna pozitivna, hrabra i jaka žena, kaže za Podunavlje.info Vesna Emeršić, svakodnevno upućena na rad sa žrtvama nasilja.

Projekat „Zidovi ćute, ti nemoj – Prijavi nasilje“ sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.  

Izdvajamo