You are here

Prvosrbijansko zlatno doba

Izvor: dw.com, autor: Dragoslav Dedović, 20. oktobar 2018 –  Baš se vraćam iz Nemačke. U boljoj kelnskoj četvrti, Zilcu, koja bi se u slobodnom prevodu mogla nazvati „Pihtija“, pred Lidlom nema redova. Samo beskućnik koji prosi, zamašćen i neokupan, mahne plavokosoj devojčici koja, obešena o majčinu ruku, odmahuje. Njena majka se osmehuje. Na besklasnu idilu kao reflektor padaju sunčevi zraci. Siromaštvo je manje strašno u milosti miholjskog leta. Negde bi rekli i babljeg leta, što je od značaja za dalju pređu teksta.

Dobrostojeća sirotinja

Inače, u Lidlovoj postojbini Nemačkoj siromašan je svako ko mesečno ima na raspolaganju manje od 781 evrića. Pada mi na pamet da bi  po nemačkim merilima skoro celo područje južno od Save i Dunava bilo u ljutom siromaštvu. Ne treba porediti jabuke i kruške, rekli bi Nemci. Mi kažemo – babe i žabe.

Nemačka jabuka i srpska kruška su zaista neuporedive jer čovek koji balansira na nemačkoj granici siromaštva zarađuje skoro dve srpske profesorske plate.

Formula za izračunavanje siromaštva u Evropskoj uniji jeste poprilično logična: ko nema 60 odsto od prosečne sume koja je na raspolaganju građaninu te zemlje – siromašan je. Relativno. Jer je siromašan u relaciji sa jednom dogovorenom veličinom.

Samo treba imati na umu da je 60 odsto od pozamašne svote više nego 60 odsto od mizerno male sume. Tako nemačke babe (klošar pred Lidlom usred kelnskog babljeg leta)  iz srpske žablje perspektive moraju da izgledaju kao dobrostojeća evropska sirotinja.

Proizvodnja pene

To, naravno, ne bi trebalo da posluži nemačkim neoliberalima kao argument da nemačkoj sirotinji dodatno skrešu pomoć, jer, eto, i u Srbiji se živi. Pre bi bilo nužno da se ‘prvosrbijanci’, ovako evropski upodobljeni, a puni iste mržnje prema drugosrbijancima, ovaj put sa evropejsko-nacionalnih pozicija, zapitaju otkud polumilionska ljuta sirotinja u Srbiji? Sve ih stvorio Đilas? Otkud toliko dece među njima? Zašto dve trećine ljudi u Srbiji misli da su siromašni? Otkud to da je svaki četvrti zaista na pragu siromaštva, dakle po evropskim merilima izložen teškom riziku iskliznuća u bedu?

Oni koji ne mogu da zarade ni stotinjak evrića mesečno samo su vrh ledenog brega. Ostatak se u Srbiji loše vidi od hiperventilacije vladajuće elite koja krstari ružičastim medijskim morem. U Nemačkoj imaju zgodnu reč za taj tip medijske strategije vladanja – šaumšleger. Čovek koji neprestanim bućkanjem stvara penu. A kroz penu se ne vidi dno. I oni na dnu.

A te na dnu su uglavnom uspeli da ubede da su sami krivi za svoju nesreću. Siromaštvo je, kao i bolest, nešto što se krije, mada se ni od koga ne može stvarno sakriti.

Sveto trojstvo – rat, tranzicija, globalizacija

Ponekad dobijamo krupnu sliku bede kada televizijski rijalitiji uđu kamerama u devastirane domove samohranih majki i očajne dece, kada fokusiraju suze očeva koji usled bolesti vide kako im najbliži tonu u bedu. Te ruševne kuće bivaju volšebno opravljene, ta napaćena lica sinu nadom i ganućem. Ali to je televizija. Onih pola miliona izvan dometa kamere, ona anonimna četvrtina stanovništva izložena riziku siromaštva, one dve trećine ljudi što mimo ulepšanih statistika osećaju neimaštinu kao svoju tegobu – niko od njih nije vest. Oni su masovna, banalna svakodnevnica koju je proizvelo sveto trojstvo rata, tranzicije i globalizacije.

Kakav je socijalni refleks takozvanih levih partija? Može li se sa te strane očekivati empatijska politika? Uzmemo li za primer srpske socijaliste, onda moramo s žaljenjem konstatovati da su oni neka vrsta lažno levih nacionaldemagoga. Demokratska stranka bi u svakom uređenom društvu bila partija desnog centra. Samo u Srbiji ona može izgledati kao liberalna levica, pošto su desno od nje skoro svi – od spomenutih nacionalnih socijalista preko naprednjaka, radikala, razih neočetničkih grupacija do ljutih ljotićevaca, bivših i sadašnjih. Svi ti likovi se služe parolama socijalnog populizma, optužujući za socijalno razgrađivanje Srbije političke protivnike i svetsku zaveru.

Ali niko osim možda poneka grupica entuzijasta da postavi jednačinu socijalne pravde kao svoju fundamentalnu programsku formulu. Neobrazovani su i dalje zaglibljeni u siromaštvo, obrazovani beže u inostranstvo. A oni između životare.

Dedinje i Rakovica

Niko od političkih lidera suštinu svoje politike ne meri suzbijanjem siromaštva. Osećaj socijalne nepravde je odavno preusmeren u osećaj nacionalnog poniženja. Otimaju nam Kosovo. I to ‘mi’, ta navodno besklasna zajednica teoretski obuhvata i one na Dedinju i one u Rakovici. Veština vladanja i medijskog spinovanja jeste u uspešnom nagovaranju onih iz Rakovice da mrze daleke  ‘Šiptare’ misleći da su na neki način makar u toj mržnji jednaki s ratno-tranzicionim profiterima.

U balkanskom neoliberalnom socijalnom konceptu sa dugogodišnjim zakašnjenjem dopustiš da Lidl uđe u Srbiju. Zakašnjenje je bilo smišljeno da prvo monopolisti oblače i hrane Srbiju po većim cenama. Onda dođe nemački koncern.  Ljudi se pokoškaju oko kokošaka, kod drugih samoposluga padaju cene i – eto ti socijalnog programa. Sirotinja može da kupi koju kilu piletine više za onih ni sto evrića. Malo li je?

Malo je.

Superhik – srpski junak

Siromaštvo se neće suzbiti samo investicijama, bez obzira da li iza njih stoje ‘braća Nemci’ kako je to u zanosu otvaranja još jednog proizvodnog pogona nehotično satirično rekao predsednik države, ili “braća Kinezi” koji oblače sirotinju, grade mostove, kupuju rashodovane rudnike i ne postavljaju nezgodna pitanja. Još uz ‘braću Ruse’ ne daju izgubljeno Kosovo.

Dragoslav Dedović

Upravo Nemačka je primer kako sjajna privredna situacija uz zapostavljanje društvenih gubitnika dovodi do veće zaposlenosti i  – povećanja socijalnih razlika. A potom i do povećanog nacionalizma.

Neoliberalni koncept je odavno opisan u stripu Alan Ford. Tamo je Superhik – vrsta pervertiranog Robin Huda – uzima od siromašnih da bi davao bogatima. Ta igra se još uvek igra i u Srbiji  i u okolini. Superhik je drugo ime za ‘dobru investicionu klimu’.

Tuča malih devastiranih postjugoslovenskih država oko toga ko će ponuditi podmukliji damping – od cene rada do plaćanja harača investitorima u vidu subvencije na platu ili poklanjanja zemljišta i infrastrukture neće rešiti problem siromaštva.

Ulaganje u obrazovnu infrastrukturu, u zdravlje stanovništva, ekološku modernizaciju zemlje – ako treba i masovno opismenjavanje, klasično i računarsko, mogu posle decenije ili dve početi da donose opštu korist.

A do tada?

Makar ne prepustiti samo Lidlu da pritiskom na cene učini do sada najviše za sirotinju u Srbiji. Jer bi to – da nije tragično – bilo veoma bizarno.

https://www.dw.com/sr/prvosrbijansko-zlatno-doba/a-45963187

 

Skorašnji članci