You are here

Povodom stogodišnjice od proboja Solunskog fronta

SMEDEREVO, 16. jul 2018 – Udruženje  “Otadžbina pamti“ organizovalo je planinarsku akciju ‘’100 kilometara grebenom za 100 godina od proboja Solunskog fronta’’. Akcija je visokogorska, koja obuhvata prelazak celog fronta, od Kožufa preko Kozjaka do Nidže (Kajmakčalana) i izvedena je od  10. do 15. jula, a učestvovala su 54 planinara iz 14 klubova, među kojima i tri člana PSK “Čelik” Smederevo, kao i četiri člana Gorske službe spasavanja i troje planinara iz Makedonije.

Akcija je izvedena nakon opsežnih priprema organizatora i učesnika, koji su se prijavili kako bi odali poštu precima i tako im se zahvalili za slobodu koju su doneli kasnijim generacijama. Sve je imalo za cilj da se evociraju uspomene na slavne dane i bitke iz Prvog svetskog rata i zato su pripremne akcije bile na: Ceru, Struganiku, Gučevu, Mačkovom kamenu, Ovčaru, Kablaru, Suvoboru, Divčibarama, Pranjanima, Staroj Planini i Šar Planini. Planinari su se prelaskom oko 200 km i savladavanjem oko 7000 m uspona, fizički pripremili za napore četvorodevnog pešačenja.

Kolona na Kožuhu

Prvog dana, u utorak 10. jula, autobusima se stiglo do mesta Smrdljiva voda, koje je ime je dobilo zbog mirisa vode koja u sebi ima sumpor. Odatle pretovar stvari u kamione I prevoz do prvog baznog logora na oko 1700 mnv. Tu, na livadi, u sumrak niče kamp naselje. Priprema za počinak i iščekivanje starta pohoda, inače zahtevnog zadatka.

U sredu, u 5 ujutro, nakon pakovanja šatora i opreme, krenulo se na prvu deonicu. Polazak je bio na oko kilometar od ski centra Kožuf, pravcem ka vrhu Zeleni breg 2165 mnv. Najpre malo asfaltom pa skretanje na put preko neprekidnih livada koje su umivene jakom jutarnjom rosom preko koje se prelamaju sunčevi zraci. Na livadama ima borovnica I divljih jagoda koje izazivaju, ali do njihovog konzumiranja dolazi samo u trenucima predaha. Blago, te malo jače uzbrdo, sada već po kamenitom terenu obraslom visokom travom, stiže se do prvih rovova iz kojih se ratovalo. Tu su, na oko 1800 mnv topovska mesta, ali i ostaci skloništa koja su ozidana pogodnim kamenim elementima. Spust do puta, pa uspon na Zeleni breg. Na ovaj vrh se ide od stanice ski uspinjače. Odavde putem preko livada do ostataka stare karaule, koja je iz doba prethodnih nam država. Predah pa nastavak putem preko cvetnih livada i izlazak na sedlo, sve nekako granicom između Grške i Makedonije. Kolona planinara čas je u jednoj, a čas u drugoj državi.  Tako stazom ispod grebena nailazi se na uski šumski pojas. Ispred ovog pojasa je veliko stado krava. Malo se uznemiriše prisustvom planinara te se rastaviše u dve grupe.

Na Dudici

Kolona se spušta do Suve reke, gde se pravi predah pred završni uspon na vrh Dudica 2132 mnv. Malo uz reku, prelaz preko nje, koja je na ovoj visini potok, i izlaz na greben. Tako granicom i po kamenitoj podlozi sa malo rastinja, malo više uz nego niz planinu stiže se do vrha Dudica. Zasluženi predah, na suncem okupanom vrhu, fotografisanje, pa dalje. Sada grebenom na suprotnu stranu ovog vrha, najpre po kamenitoj podlozi, te onda po travnatoj, do vrha Konjska glava 1836 mnv. Dalje putevima po livadama, te na kraju kroz šumu do planinarskog doma Golubac na 1680 mnv.  Tako sa pređenih 27 km, sa usponima od 1735 m i spuštanjima od 1625 m, za 11 sati pešačenja završava se prvi dan i prva planirana deonica. Vodič Rade je usput objašnjavao i pokazivao položaje bugarskih snaga i pravce delovanja srpskih divizija. Postavljanje šatora, formiranje drugog baznog logora, priprema obeda, sve ovo se završava sa pojavom zvezda na nebu. Ovde je učesnike pohoda dočekao i pozdravio doajen planinarstva u Makedoniji, osamdesettrogodišnji planinar Tome Lisinac. Posle njegove dobrodošlice, kraće druženje i brzo u šatore, radi oporavka za sutrašnju još zahtevniju deonicu.

Sa ikonom na čelu kolone

Treći dan, Petrovdan, rano ujutro, spakovana je oprema i izvršene su pripreme za start u 6 sati, kada se krenulo na zahtevnu deonicu. Pre starta, na ovaj crkveni praznik, molitva. Ekipa je ponela na put ikonu Svetog Petra i Pavla. Od sada pa do vrha Kajmakčalana ikonu će naizmenično, na čelu kolone nositi učesnici pohoda, koji tako dobija elemente hodočašća. Prvi, koji je imao čast da ponese ikonu je Petar iz Štrpca, kome je danas imendan. Šumska staza kroz listopadnu šumu spušta se na put koji je na grčkoj teriroriji. Tim putem, u dužini od oko 8 km, do skretanja u šumu i izlazak na vidikovac,  usred šume, odakle se prostire vidik i ka Kajmakčalanu, glavnom cilju akcije, a vidi se i Kozjak koji tog dana treba proći. Lepo vreme dozvoljavalo je da se uživa u predelima na horizontu. Posle spuštanja sa vidikovca ulazi se na teritoriju Makedonije. Tada se nailazi na zarasli put, put kojim su snabdevane karaule. Zarastao je od rastinja mladih bukvi, burjana, paprati, kupina …, put koji treba krčiti, Rade na čelu kolone u dužini oko 3 km to radi. Iz ove šume izlazi se na livadu, pa na deo močvarnog terena. Rade tu nalazi konjsku potkovicu. Za sreću, stavlja je u ranac i nastavlja dalje. Opet se ulazi u listopadnu šumu, a potom na mirišljave livade pune raznog cveća, sa dominantnim mirisom majčine dušice. Tako hodajući livadom stiže se do vrha Golemi Kozjak 1814 mnv. Tu na vrhu, je napuštena karaula, a oko karaule i dalje su uočljivi rovovi iz doba Velikog rata.  Odavde pogled ka Kajmakčalanu, tu su i milicionari iz Makedonije, koji daju dvogled. Dvogledom se mogla videti i crkva na Kajmakčalanu. Ta šansa je iskorišćena. Rade objašnjava linije dejstva armija. Sledi fotografisanje. Silaz sa vrha, livadom do prvog potoka pa ulaz u četinarsku šumu, onda listopadnu pa u korito reke. Nastaju prvi problem sa žuljevima. Staje se da se previju i zaštite noge Petra i Jovana. Nastavak kroz listopadnu šumu do farme, pa preko livade na šumski put koji je jako zarastao, sa mnogo oborenih stabala. Velike prepreke i kretanje uzbrdo usporilo je kolonu. Nekako uz veštinu vodiča prevaziđoše se problemi i pred sumrak izlazi se na Dobro polje. Mali predah uz Radetovo objašnjenje dejstava. U mrak, u 21 čas, nakon pređenih 39 km, uspona od 1755 m i spuštanja od 1645, za 15 sati stiglo se na treće konačište. Podizanje logora, okrepljenje i brzo na počinak pod zvezdanim nebom.

Na vrhu Kajmakčalana

Četvrti dan, posle naporne prethodne deonice, ponovo start u 6 sati. Izašlo se na najvišu kotu Dobrog polja. Pored krsta položen je venac u slavu srpskim junacima.  Očitana je molitva za upokojene i zapaljene su sveće. Rade je objasnio značaj zauzimanja ove kote. Dok nije osvojena najviša kota Dobrog polja nije se moglo ići u proboj. Osvajanje ove kote značilo je udariti neprijatelja po boku. Nakon odavanja pošte krenulo se stazom preko livade i mlade četinarske šume. Teren je zatravljen sa mestima gde se prelazi preko kamenja. Nailazi se i na delove jako zaraslih staza. Savladavaju se te prepreke i ulazi čas u crnogoričnu, a čas u belogoričnu šumu. Izlaskom iz šume krenulo se po kamenitom terenu i po stenama ka vrhu Sokol 1822 mnv. Ovaj uspon je bio oštar i zahtevan, a kako je tek bilo teško osvojiti ga u ratu? To znaju samo hrabri srpski ratnici.  Vodič objašnjava osvajanje vrha i značaj za konačan proboj fronta. Fotografisanje, pa serpentinski spust do sedla. Najpre livadama pa kroz šumu, čas u Grčkoj a čas u Makedoniji. Preko još jednog sedla i Stavrovog vrha, počinje završni uspon. Malo golim grebenom, pa pored grebena kroz šumu stiže se na sedlo, gde je još jedna urušena karaula. Predah, pa preko livada uspon na vrh Malo Nidže 2360 mnv. Silazak i putem do ostatka bolnice u kojoj je ranjene srpske borce lečio i Arčibald Rajs. Kajmakčalan je sve bliže. Kolona se kreće putem do pred završni uspon. Tada sa platoa Kajmakčalana, mesta gde je i crkva, kolonu ugledaše deca i roditelji. Nekoliko dece sa zastavama u rukama potrčaše u susret planinarima. Tako sa decom u društvu, preko kamenitog grebena stiže se na vrh 2521 mnv. Kažu da je pre ratnih dejstava u ratu bio 2525 mnv. Da li zbog dejstava i/ili nepreciznog merenja, ali vrh se smanjio za 4 m.

Spomen kosturnica

Na vrhu je spomen kosturnica gde planinari odaju poštu izginulim srpskim junacima. Potom se odlazi na vrh u crkvicu i pale sveće. Postavlja se četvrto šatorskog naselje. Ovo je bilo najveće, jer su svoj deo naselja imala i deca sa svojim roditeljima. Tako je ovog dana prepešačen 21 km sa 1625 m uspona i 930 m silaska. Odmor i oporavak za završni dan.

Peti dan, subota 14. jul, dan za opraštanje od vrha Kajmakčalana. Dan je započeo sa jutarnjom liturgijom za pomen pokojnicima, hrabrim srpskim junacima, koju je služio sveštenik Goran Santić. Posle liturgije i paljenja sveća Rade je održao govor, koji je bio jako dirljiv i emotivan. Fotografisanje sa decom i grupama, rastanak sa decom, pa niz planinu. Zbog ovih događaja, nešto kasnije se krenulo niz planinu. Spuštanje sa Kajmakčalana, obeleženom planinarskom stazom. Prolazi se pored Sive stene. Tu se susreće krdo divljih konja. Predvodnik posmatra kolonu i kao da nešto saopštava svom krdu i odlaze na drugu stranu. Planinari nastavljaju put do Starkovog zuba 2229 mnv. Predah, objašnjenja dejstava, pa dalje niz planinu. Oštar spust po jako toplom danu i stiže se do još jedne napuštene urušene karaule. U istoj je jedan stari šporet “smederevac”. Posle karaule izlazi se na Starkov grob 1876 mnv. Odatle stazom preko livade, a onda i kroz zarasli šumski put sa mnogo prepreka od oborenih stabala u bolesnoj šumi. Zatim malo uživanja na terenu gde ima malina, jagoda, borovnica… U šumi se nailazi na gljive, lisičarke i vrganje. Berba pečuraka za sutrašnji doručak pa dalje na završni deo pešačenja do sela Skočivir na 600 mnv. Deonica od 21 km sa 240 m uz planinu i 2185 m niz, savladana je za 9 sati. Sledi sređivanje, postavljanje šatora, večera, dodela zahvalnica i druženje. Umora nije bilo. Rade je svakom učesniku uručio zahvalnicu na kojoj piše “Za učešće i doprinos u izvođenju planinarske akcije 100 dece sa roditeljima i 100 kilometara grebenom fronta za 100 godina Proboja Solunskog fronta, za dosledan doprinos čuvanju i razvijanju tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, jačanju moralne snage naroda i odbrane otadžbine u savremenim uslovima. Ko sme taj može.”

Vojno groblje u Bitolju

Šesti dan, nedelja 15. jul, dan za posete nekim od mnogobrojnih srpskih grobalja i odavanje pošte nastradalim ratnicima. Posećena su srpska vojna groblja u selima Skočivir, Dobroveni, Živojno, Bač i u Bitolju.  U sva četiri groblja u selima očitana je molitva pokojnicima, za slavu i večno sećanje. Nažalost, mnoga od ovih grobalja su zapuštena. O njima niti brinu potomci, niti država. Na srpskom groblju u Bitolju koje je još u fazi uređivanja, položen je venac o očitana je molitva. Na groblju  je osnovne podatke dao Zoran Đurović, domaćin ovog kompleksa. Broj mesta na kojima su sahranjeni, još nije precizan i konačan. Izvršena je poseta i francuskom vojnom groblju u Bitolju, gde je takođe položen venac. Odmor i šetnja Bitoljem uz nadiranje misli o proteklim danima i evociranju uspomena na naše pretke.

Tako su planinari za vreme ove akcije prepešačili 108 km sa usponima oko 5000 m, te silazima nešto malo više. Na ovoj akciji-ekspediciji, učestvovali su članovi PSK Čelik – Biljana Grujić, Vladimir Milovanović I Branko Grujić, koji su samoinicijativno, dostojno reprezentovali klub i grad Smederevo.

Ovo je pre svega planinarski osvrt na turu sa nešto malo dodira sa istorijom, značajnim mestima za proboj Solunskog fronta. Taj deo priče je stvar istoričara. Učestvovanje u ovom pohodu, sem pomena svim žrtvama, posvetio sam i svom dedi Petru Grujiću, koji se kao 23-trogodišnji mladić, odazvao pozivu države Srbije i kao dobrovoljac iz SAD uključio u jedinice koje su učestvovale u probijanju fronta. Deda je preživeo front.

Na kraju da se zahvalimo Radoljubu Kneževiću, predsedniku PD Kopaonik iz Leposavića, čoveku koji je inicijator, kreator i vodič akcije u kojoj smo imali čast da učestvujemo. Sa toliko entuzijazma, znanja i upornosti, koje je preneo na sve učesnike, nema mu ravna u našoj otadžbini. Zato ova akcija, treba da je kapisla, za još mnoge, koje bi prerasle u to, da ne pamti samo otadžbina, već svi u otadžbini.

Tekst i fotografije Branko Grujić

Skorašnji članci