You are here

Na današnji dan je umro Đurađ Branković

SMEDEREVO, 24. decembar 2017 – Đurađ Branković, jedan od nepravedno najzapostavljenijih i najtragičnijih srpskih vladara, poslednji je vladao slobodnom Srbijom pre njenog konačnog pada pod tursku upravu. Umro je o katoličkom Božiću 1456. godine u Srebrenici pod Rudnikom. Ovaj podatak je, slažu se istoričaru, nesporan. Gde je sahranjen, e to je već pitanje o kome može i obično bude rasprave.

Otac mu je čuveni Vuk Branković, majka Mara, ćerka kneza Lazara. Rođen je oko 1375. godine, despotovao je Srbijom od 1427. godine sve do svoje smrti. Njegov ujak, despot Stefan Lazarević, nije imao poroda pa je za naslednika odredio sestrića Đurađa, prethodno ga posinivši. Na samrtnoj postelji, po legendi, poslednje reči su mu bile: “Po Đurađa, po Đurađa.“

Bezmalo punih 30 godina Đurađ, je u, kako bi se to danas reklo – „turbulentnim vremenima“ ekvilibrisao između Turske i Ugarske, između muslimanskog i katoličkog sveta, kao poslednji bastion pravoslavlja, istovremeno u vazalskom odnosu i prema turskom sultanu i prema ugarskom kralju. U tom sukobu svetova, on je raspolagao relativno malom vojnom silom, ali je imao drugo moćno oružje – novac. Nikada u istoriji, ni pre ni posle toga, Srbija nije bila bogatija, a sam Đurađ je bio jedan od najbogatijih vladara u Evropi 15. veka. Novac koji je on kovao bio je u opticaju od Novgoroda do Londona. Najznačajniji izvor tog bogatstva bili su rudnici, čak iz 29 se vadilo srebro i zlato. Srbija je tada, sudeći po nekim izvorima, zaista bila lider u Evropi: iz srpskih rudnika godišnje je vađeno 30 tona zlata i srebra, a u celoj Evropi 47 tona. Samo u Novom brdu kod Prištine vađeno je plemenitog metala da se iskuje 200.000 dukata na godinu.

O razmerama despotovog bogatstva svedoči i spisak, verovatno nastao pre opsade Smedereva 1439. godine. Tada je Dubrovačkoj republici ostavljen na čuvanje jedan, a drugi deo blaga, poslat je mletačkom duždu, inače Brankovićevom poslovnom partneru. Ukupno je, po nekim izvorima, tu bilo 12 tona srebra i 8,3 tone zlata.

Ipak, sve to mu nije bilo dovoljno da spase despotovinu od pada pod Otomansko carstvo.

Ono po čemu se razlikovao od drugih u tom surovom i smutnom vremenu bili su njegovo obrazovanje i kultura. Na njegovom dvoru okupljali su se umetnici tog doba kojima je bio mecena. Đurađ je bio i ktitor mnogih manastira, a zahvaljujući tome što je darovao monahe Esfigmena na Svetoj gori sačuvan je jedan od retkih prikaza njegovog lika. U povelji sačinjenoj u Žiči tim povodom stoji zapisano: „Radi toga je i priložilo gospodstvo naše za opskrbu manastirsku, neka se daje svake godine od novobrdske carine po pedeset litara srebra“.

Još je jedno po čemu je čuven – despot Đurađ je 1453. debelo platio da se mošti Svetog Luke prenesu iz Epira u Smederevo. Samo višednevno slavlje koje u gradu organizovano ovom zgodom koštalo je, po nekim zapisima, neverovatnih 300.000 dukata. Đurađ se, kao veliki vernik, nadao da će čudotvorčevo telo pomoći da se spase grad nesrećne sudbine pada pod Turke, ali se to ipak desilo četiri godine kasnije.

 

Skorašnji članci

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien