SMEDEREVO, 28. oktobar 2017 – Građani Republike Srbije jednaki su u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, smetnje u razvoju i invaliditet, političko opredeljenje ili drugu ličnu osobinu – piše u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Da li je baš uvek tako, koji su problemi prisutni kada su osobe i pogotovo deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u pitanju – o ovoj veoma važnoj temi u okviru projekta “Za život bez prepreka osoba sa invaliditetom” razgovarali smo sa predstavnicima Ministarstva prosvete, lokalne samouprave, organizacija osoba sa invaliditetom, psiholozima, roditeljima i, naravno, učenicima sa invaliditetom.
Volela bih da deca koja nemaju problema, prihvate decu koja imaju, kao da su oni
Devojčica L. D. je vesela, pametna, lepo se izražava i dobar je đak. Gluva je od rođenja. Kaže da je imala teško detinjstvo, operacije, ali i dosta nevolja u odnosu sa drugom decom s kojom je trebalo da podeli školske uspomene.
„Imala sam dosta problema sa decom zato što mi je učiteljica pomagala najviše da savladam gradivo. Učila me je da manje obraćam pažnju na decu, ali to nije uvek uspevala zato što sam osetljivo dete i bila sam previše tužna. Kada sam krenula u peti razred nastavnici su obraćali pažnju zbog invaliditeta i lepo smo komunicirali. U poslednje vreme ne obraćaju više pažnju, ne trude se dovoljno oko dece koja imaju problem, pa nekad ne mogu da postignem nastavno gradivo.“
Ima i predlog – da se smanji obim nastavnog programa za takvu decu kako bi se prilagodila i uspela maksimalno da odgovori obavezama. Volela bi, kaže, da deca sa invaliditetom imaju pomoć svakodnevno.
„Najviše me zanima svet, istorija, geografija i teorija o živim bićima, biljkama, biologija. Želim što više da znam, da bih se pripremila za ulazak u taj svet odraslih. Nastavnici iz ovih predmeta mi daju dodatnu motivaciju da učim, da naučim i da to znanje prenosim budućoj deci. To mi je jako lepo i volela bih da radim sa decom. Pošto sam tako drugačija, zanima me i okrenuta sam umetnosti, crtanju, muzici. Počela sam i sama da kuvam, da smišljam i svoje recepte za kolače. Volela bih da deca koja nemaju problema, prihvate decu koja imaju, kao da su oni, ali to nije moguće“, zaključuje ova devojčica kojoj se zahvaljujemo što je sa nama podelila svoja razmišljanja i izvinjavamo što smo joj prekinuli doručak.
Od vrtića sve počinje, u školi se nastavlja
Zorica Stanojević, psiholog u PU „Naša radost“, kaže da je u toj ustanovi u vrtićima petnaestoro takve dece kojoj treba ukazati naročitu pažnju u obrazovanju i vaspitanju. Na teritoriji koju pokriva „Naša radost“ ima ih sigurno više, broj bi sigurno bio veći da je drugačiji odnos, pre svih roditelja ove dece.
„Radimo sa roditeljim, da to prihvate, to je najteži posla. Ima ih koji dobro prihvataju, ali ima i onih koji nisu svesni problema i odustaju, deca im nisu redovna, što je neophodno da bi se s decom radilo na socijalizaciji i komunikaciji, što je naša prvenstvena uloga“, objašnjava psiholog.
Dušica Stojković, prosvetni savetnik u smederevskoj kancelariji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Školske uprave Požarevac, rekla je za Podunavlje.info da u ovoj školskoj godini u osnovnim školama na teritoriji Smedereva, u okviru redovnih odeljenja, nastavu pohađa osamdesetoro dece sa nekim teškoćama ili smetnjama u razvoju po individualnom obrazovnom planu.
„Različite su poteškoće koje se manifestuju kod ove dece, tako da su individualni obrazovni planovi različiti. Neka deca imaju poteškoće u savladavanju samo određenih predmeta, kod nekih je potrebno prilagođavanje za sve nastavne predmete, tako da se prilagođava potrebama svakog pojedinačnog deteta. To je proces inkluzije koji je i opšta društvena tema, ne samo za obrazovanje nego i za ostale segmente u društvu. Pored toga, u pojedinim osnovnim školama postoje i specijalna odeljenja u kojima se školuju deca koja imaju višestruke smetnje sa kojima rade stručnjaci iz određenih oblasti, ne mogu nastavnici iz redovne nastave, nego defektolozi obučeni za rad sa takvom decom. Takve dece na teritoriji grada Smedereva je negde oko 70 u ovoj školskoj godini, uzrasta od prvog do osmog razreda. Ranije je u Smederevu postojala Specijalna škola, kada je ona rasformirana, neke škole su preuzele ta odeljenja tako da egzistiraju u OŠ „Dr Jovan Cvijić“, „Branislav Nušić“, „Jovan Jovanović Zmaj“, u seoskim školama u Kolarima, Vranovu. U OŠ „Dimitrije Davidović“, „Branko Radičević“ postoje ta specijalna odeljenja. Što se tiče inkluzije, sve škole imaju decu kojoj prilagođavaju rad prema individualnim obrazovnim planovima.“
Svaka škola, objašnjava savetnica ima stručni tim za inkluzivno obrazovanje koji prati napredovanje te dece. Na period od tri do šest meseci se analizira rad sa tom decom i njihovo napredovanje i ako je napredak uočljiv preduzimaju se određene mere, a ako dete stagnira ili nije napredovalo u očekivanom obimu, onda se taj individualni obrazovni plan revidira i opet prilagođava detetovim potrebama.
„Kod upisa u srednje škole, imaju podršku, to je i zakonska obaveza, da se upisuju i raspoređuju prema njihovim i potrebama i željama, a uzima se u obzir i mišljenje stručnog tima iz svake škole i zdravstvene komisije koja se formira za upis, tako da se deca sa teškoćama u razvoju raspoređuju u srednje škole pre zvanične raspodele. Na osnovu ovogodišnjeg upisa, u srednje škole je upisano oko četvrdesetoro dece za ceo okrug, od toga je 19 u Smederevu. prema ovim afirmativnim merama, odnosno i srednju školu su nastavili da pohađaju prema individualnom obrazovnom planu“, iznosi podatke za srednje škole savetnica.
Inkluzija: Višak problema, manjak rešenja, ali ima i dobrih primera
Predstavnici osoba sa invaliditetom, međutim, ukazuju da u ovoj izuzetno važnoj oblasti (učenici sa smetnjama u razvoju, invaliditetom u obrazovnom sistemu) ima više problema zato što, po njihovom mišljenju, malo toga je prilagođeno potrebama takvih učenika, počev od nepripremljenosti nastavnog osoblja za rad sa decom do nepostojanja fizičke pristupačnosti, posebno u ruralnim sredinama. Tu je i nedostatak literature npr. za osobe sa oštećenim vidom, ali i veoma važan odnos vršnjaka prema ovoj deci. Poručuju da je potrebno pokrenuti inicijativu da se problem prepozna i da se adekvatno rešava. Baveći se ovom kompleksnom temom, saznali smo sledeće:
„Inkluzija nije samo način rada sa decom u razredu. Osobe uključene u inkluziju imaju pravo na stimulativna sredstva tokom školovanja, obezbeđivanje udžbenika i drugih nastavnih sredstava koja su im potrebna. Pogrešno je mišljenje da samo osobe sa smetnjama u razvoju imaju pravo na inkluziju. Ne, naprotiv. Osobe sa telesnim invaliditetom jesu onemogućene u nekim stvarima (pristupačnost), ali kada je u pitanju savladavanje gradiva, određene osobe nemaju tih problema. Udruženje amputiraca je imalo osam osoba koje su bile u inkluziji. Mnogi su završili, neki su upisali fakultet, a neki su sada na školovanju. Problem su škole koje nemaju stručne kadrove da prepoznaju tu decu. U nekim školama i ne znaju da imaju decu sa posebnim oblikom invalidnosti. Nedopustivo je da pojedini rukovodioci u školama ne znaju da imaju decu bez ekstremiteta. Problem je u školi, recimo, da se napravi rukohvat koji pomaže takvim osobama da se pridržavaju tokom kretanja uz i niz stepenice. Nemoguće je svuda ugraditi liftove, ali je potrebno tim osobama omogućiti bezbedno kretanje. Kategorije sa telesnim nedostatkom nisu osobe sa intelektualnim smetnjama. To su osobe koje kvalitetno savladavaju gradivo“, kaže je Jovan Jovanović, predsednik Organizacije osoba sa amputiranim ekstremitetima.
Slađan Jovanović je predsednik je Udruženja roditelja i staratelja dece i omladine sa hendikepom.
„Kao otac deteta, koje je završilo Ekonomsko trgovinsku školu, mogu da kažem da smo imali mnogo problema. Jedna smo od prvih porodica koja je uspela da se izbori za inkluziju, jer smo bili uporni i bukvalno ’dosađivali’ svim nadležnim institucijama u gradu, dok nismo uspeli da ostvarimo cilj i upišemo dete u školu u okviru inkluzije, a taj problem se i danas javlja. Da podsetim, inkluzivno obrazovanje podrazumeva da dete sa invaliditetom ili smetnjom u razvoju, prati redovan nastavni program sa ostalom decom, s tim što je tom detetu smanjen obim gradiva i kriterijum ocenjivanja. Dete prvo mora da prođe interresornu komisiju, koja u odnosu na stepen invalidnosti, procenjuje koliko je dete u mogućnosti da prati redovan nastavni program. Na taj način detetu omogućavaju da završi redovnu školu, najvažnije je što su u razredu sa ostalom ’zdravom’ decom, pomažu jedni drugima, sarađuju na svakom nivou, druga deca priskaču u pomoć, barem je tako bilo u slučaju mog deteta“, priča ovaj otac.
„Što se prosvetnih radnika tiče, zavisi od osobe do osobe, kakav pristup ima prema takvoj deci. Čini mi se da nisu svi ni spremni a ni voljni da rade taj program zato što ih usporava u radu. Treba objasniti ostaloj deci, pa posvetiti posebnu pažnju tom jednom detetu i onda se tu gubi dosta vremena. Hvala Bogu, velika većina je prihvatila inkluzivno obrazovanje i na osnovu ličnog primera mogu da izrazim zadovoljstvo odnosom razrednog starešine u srednjoj školi i ostalih profesora. Ima još uvek nerazumevanja, neki još nisu dovoljno edukovani, spremni, ne znam iz kog razloga, ali je sve više ljudi koji to shvataju ozbiljno i posvećuju više pažnje ovaj deci. Generalno, sada smo zadovoljni kako je bilo u početku, ali ima još mnogo toga da se ispravlja, ali o tom potom. Treba raditi na promeni svesti“, kaže Jovanović za Podunavlje.info i zaključuje da „našoj deci ne treba puno, samo malo pažnje“.
Dodaje da je, zbog nepostojanja jedinstvene evidencije o broju dece i omladine sa invaliditetom, Udruženje roditelja i staratelja pokušavalo je da sazna preko nadležnih institucija koliki je taj broj, međutim još uvek nemaju tu informaciju. Rešili su da od proleća iduće godine pokušaju sa Centrom za socijalni rad da naprave zajedničku koordiniranu akciju i pokriju celu teritoriju grada kako bi utvrdili tačan broj ove dece.
Pomoćnik gradonačelnika Smedereva Miša Ivković rekao nam je da je Grad Smederevo dosta uradio na unapređenju položaja osoba sa invaliditetom, naročito dece i omladine, uz napomenu da uvek može bolje i više i, u okviru ove teme, istakao pilot projekat – lični pratilac, kao jedan od značajnih u okviru nadležnosti lokalne samouprave, na koji je, kako kaže, lično ponosan. Smederevo je, prema njegovim rečima, jedan od retkih gradova koji je omogućio da svako dete iz populacije osoba sa invaliditetom, čija je škola iskazala potrebu i iterresorna komisija dala saglasnost, ima pratioca.
„Posle Beograda, mislim da smo jedini grad koji je implementirao ovaj program. Prvo, kao pilot projekat, da vidimo kakav će prijem imati kod predstavnika škola i same dece. Trenutno imamo 12 ličnih pratilaca na teritoriji Smedereva, u gradu i u selima, u zavisnosti od potreba koje su iskazale škole. Po ovom pitanju poslednju reč daje interresorna komisija, koju čine socijalni radnik, psiholog i pedijatar. Kao stručnjaci u svojim oblastima, oni odlučuju o tome kome je lični pratilac zaista potreban. Na osnovu iskustava ovog pilot projekta i, pre svega, iskazanih realnih potreba, gradonačelnica je pokrenula inicijativu da se omogući još jedna obuka za lične pratioce i očekujemo povećanje broja, pa će naredna grupa imati 20 do 25 polaznika. Odluka je bazirana upravo na rezultatima koje imamo posle ovog pilot projekta, kao i na osnovu iskazanih potreba, kako bi odgovorili zahtevima na terenu i omogućili školama da apliciraju i dobiju svoje pratioce. Želimo da imamo jednak odnos prema osobama sa invaliditetom, kako u gradu tako i u seoskim sredinama, s obzirom na činjenicu da je od ukupnog broja, nešto manje od 50 posto osoba sa invaliditetom u Smederevu upravo iz seoskih sredina. Pored škole u Mihajlovcu i objekta za predškolsko vaspitanje u Ralji, sada škola u Vranovu ima ličnog pratioca. U OŠ „Sveti Sava“ je napravljen lift upravo za učenike, osobe sa invaliditetom. U ovoj školskoj godini očekujemo kvalitetniju saradnju na relaciji Gradska uprava – škole – roditelji, kako bismo zadovoljili sve potrebe učenika sa invaliditetom u sistemu obrazovanja“, poručio je u izjavi za Podunavlje.info pomoćnik gradonačelnika Smedereva.
Projekat “Za život bez prepreka OSI” je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, na osnovu Rešenja o raspodeli sredstava iz budžeta grada Smedereva za projekte kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja za 2017. godinu, broj 400-7077/2017-07 od 16. septembra 2017. godine (Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)