You are here

Neda Nikolić: Džez na fruli – čudo u Berlinu

Izvor: 42magazin.rs, tekst: Zorica Antonijević, fotografije: Ljubomir Zlatanović

Ona svira frulu, flautu, kaval, gajde i saksofon, ima samo 19 godina i već jasno opredeljenje da svojom muzikom otvori nove kosmose i svog bića i sveta muzike. Tradiciju boji savremenošću, savremenom daje starinu, a kao i mnogi pripadnici milenijumske generacije – pomera granice. Ova talentovana devojka dodala je još jedan zvuk svem tom džezu

Kada se glagol „ljubiti“ upotrebi da bi se precizno opisalo kako se svira jedan instrument, odmah naslućujete da između onoga ko svira i sredstva iz kog nastaju tonovi postoji velika intima, bliskost i – ljubav. A kada devojka do svoje 19. godine uradi nešto što pre nje nije učinio niko, pa na fruli zasvira džez, to je podvig koji je odmah svrstava u heroje milenijumske generacije. Neda Nikolić iz Kovina je taj svoj neobičan spoj demonstrirala pred komisijom Berlinskog instituta za džez na prijemnom ispitu u pratnji kompletnog džez orkestra i ostavila ih bez teksta.
Za 42 magazin priča o svom putu od Kovina do Berlina koji je popločan velikom posvećenošću i radošću muziciranja.

Nedo, u jednom intervjuu kažeš, citirajući svog mentora Boru Dugića, da je frula jedini instrument koji ljubiš kad sviraš i to zvuči baš lepo, jako romantično. Reci nam nešto o toj ljubavi prema fruli, kako ste se vas dve zavolele?
Sve je počelo nekako spontano, što je zapravo i lep početak za jednu priču. Svirala sam blok flautu u osnovnoj školi i to mi je odmah postala glavna zanimacija. Tražila sam od tate note, a on ih je imao dosta s obzirom na to da je ranije svirao harmoniku. On poseduje veliki talenat za muziku, pa ga je prepoznao i u meni i predložio mi frulu. Pristala sam ne znajući u šta se upuštam. Vremenom, isto tako spontano i neosetno, frula i ja postale smo nerazdvojne i meni je postalo jasno da želim time da se bavim i da volim taj instrument.

Nedavno si na fruli svirala džez usred Berlina – kako si uopšte došla na ideju da na ovom tradicionalnom, srpskom instrumentu zasviraš ovu afroameričku muziku?
S obzirom na to da sam već zašla u etno-džez, htela sam da pokušam nešto slično tome. Imala sam priliku da odem u Berlin na Džez institut u sklopu državne akademije umetnosti. Prvi krug odvijao se preko interneta, gde sam ja poslala audio-kompozicije. Profesorima se to dopalo, pa sam išla u drugi krug, uživo sviranje pred komisijom, sa određenim propozicijama. Preko ovog prijemnog ispita došla sam u kontakt sa čistim džezom, što me je zaista fasciniralo.


Kada je moj školski drug Veljko Nenadić napisao kompoziciju za frulu i klavir, u prvi mah ta  ideja bila je suluda, ali čim su zvukovi naša dva instrumenta počeli da se prepliću, muzika je sve govorila


Pretpostavljam da si primljena na Berlinski institut za džez, ispričaj nam kako je reagovao žiri.
Nisam tamo primljena, ali ostvarila sam sa nima saradnju i kontakt, a upisala sam etnomuzikologiju na FMU u Beogradu.
Nisam sigurna šta im je bilo veće iznenađenje, frula kao njima nepoznat instrument ili moja odluka da na tradicionalnom instrumentu sviram džez. Poslala sam im prvenstveno kratko objašnjenje o fruli i nešto malo o njenoj istoriji. Povrh svega, kada sam iznela pet, šest frula na sto, ipak su imali dodatnih pitanja. Dok je trajao prijemni, zgledali su se i međusobno komentarisali, pokazivali na frule, ali ipak je na fruli izašlo sve kao i na drugim instrumentima, što je i bilo jedno od njihovih pitanja.

Budući da se razvijaš kao solista, tada si prvi put nastupala u pratnji kompletnog džez sastava: bubnjara, kontrabasiste i pijaniste. Opiši nam to iskustvo.
Zbog malog nesporazuma nisam bila sigurna da li će me pratiti uživo ili ću svirati na matricu. Pripremila sam i jedno i drugo, naravno, a kada sam tog dana saznala da me prati uživo pomenuti sastav, obradovala sam se. Pošto pred svaki nastup treba održati probu sa orkestrom, studenti koji su došli na ovaj prijemni već su nastupali sa džez sastavom i ranije. Iako ja nisam, to mi ipak nije predstavljalo problem, sve je bilo navežbano, tako da je jedino preostalo moje oduševljenje kada smo počeli da sviramo. Bila sam zaista fascinirana svakom kompozicijom. Frula se odlično uklopila u taj sastav, a ja se jedino nadam da ću imati priliku da se organizujem da ponovo sviram sa takvim orkestrom.


Ako malo više pažnje i truda uložite u nešto, vremenom će vam se vratiti uspeh i zadovoljstvo, samo je potrebno strpljenja i upornosti


Tebi je tek 19 godina, kako si se uopšte zainteresovala za etno, tradicionalnu muziku i šta privatno slušaš? Ko su ti uzori?
Odmalena sam u kontaktu sa narodnom muzikom, za šta je tata zaslužan, ali i pored toga nisam imala direktan kontakt sa njom kako bih odlučila da sviram ili pevam. Frula je bila neki presek kada sam počela da izvodim narodnu muziku. Kad sam upisala osnovnu, a zatim i srednju muzičku školu u Smederevu, upisala sam etnomuzikološki odsek i krenula na časove etno-pevanja. Na taj način sam i zavolela našu tradicionalnu, takozvanu etno-muziku.
Privatno volim da slušam razne žanrove, u zavisnosti od raspoloženja. Naklonjena sam dosta našoj tradicionalnoj muzici, ali postoje periodi kada volim da slušam i stranu. U poslednje vreme uživam u swing jazzu ili bebop jazzu. Volim da čujem nove stvari, zapravo meni nove, melodije stranih kompozitora ili druge tradicionalne melodije.
Uzori su mi moj profesor Bora Dugić i Slobodan Trkulja. To su, po mom mišljenju, dva različita umetnika, naklonjena različitim pravcima, recimo. Dugić, koji je zaista perfekcionista, umetnik koji je napravio preokret u svetu frule, najbolji frulaš na našim prostorima a i šire, zaista maestro. Trkulja, slobodan umetnik, čovek od improvizacije koji zna kako da uživa na sceni. Zaista vrstan umetnik, koji je fenomenalan kako na saksofonu i klarinetu tako i na raznim drugim instrumentima.

Svi te već predstavljaju kao etnomuzikologa, da li u toj oblasti vidiš svoj muzički rast i razvoj?
Etnomuzikologija je nešto što ja volim, i pre svega poštujem i trudim se da to održavam, u smislu očuvanja tradicije i proučavanja zaboravljenih stvari. Osim toga, ne vidim svoj neki veći razvoj u tome, možda u nekoj kombinaciji sa drugim stilovima, na čemu već i radim.

Kada te čovek gleda i sluša s kakvom lakoćom sviraš, deluje tako jednostavno, a u stvari duvački instrumenti zahtevaju najpre besprekorno disanje, mir. Da li to dolazi iz tvog ličnog mira ili ti frula donosi mir? Koliko dnevno vežbaš?
Vidim sebe kao avanturistu i osobu koja je konstantno u pokretu. Imam prilično nemiran duh, ali na pozitivan način. Uvek želim nešto da istražim, vidim, čujem, naučim… U tom slučaju, mir sam našla u fruli i u samoj muzici koju izvodim. Frula je miran instrument, jedan od prvih instrumenata na svetu, što već govori dosta, ali može biti i živa kada se to traži do nje. Na raspustu imam više vremena, trudim se da to iskoristim, pa vežbam satima, po ceo dan. Kada je u toku škola, pokušavam da se organizujem da to bude konstantno, ali usklađeno sa drugim obavezama.


Vremenom, spontano i neosetno, frula i ja postale smo nerazdvojne i meni je bilo jasno da želim da se bavim muzikom i da volim taj instrument


Imaš li predstavu koliko žena svira frulu kod nas i, uopšte, koliko se devojaka odlučuje za neki tradicionalni instrument? Pre nekoliko godina pojavila se devojka na guslama, Bojana Peković, i odmah skrenula pažnju javnosti.
Jeste retkost, ali poznati su i podaci da su ranijih godina na saborima frulaša pobeđivale i žene. Od tada se, po mom mišljenju, povećala brojnost devojaka, trenutno ima više devojčica mlađeg uzrasta koje počinju da sviraju frulu. Ima i par devojaka mojih godina koje sviraju. Generalno, za druge tradicionalne instrumente nema velike zainteresovanosti kod devojaka. Bojana je na guslama takođe napravila divnu stvar, iskombinovala razne stvari što ju je i dovelo do javnosti, a to potpuno podržavam.

Pohađala si srednju muzičku školu u Kraljevu, koje još instrumente sviraš osim frule?
Završila sam četvrti razred u Kraljevu, sad upisala FMU u Beogradu, ali sam tu školu izuzetno zavolela i vezala sam se za nju. U toj školi naučila sam da sviram kaval i gajde, a u  muzičkoj školi u Smederevu naučila sam flautu. Nedavno sam počela da sviram i saksofon.

Sa drugom iz škole Veljkom Nenadićem, kompozitorom i pijanistom, sviraš etno-džez klasiku, reci nam nešto o toj saradnji, o čudesnom spoju vaših instrumenata.
Ne mogu da se setim precizno kako je počelo, ali znam da je on napisao kompoziciju za frulu i klavir. U prvi mah je ta ideja bila suluda, ali čim su zvukovi ova dva instrumenta počeli da se prepliću, muzika je sve govorila. Vremenom je počeo da piše više kompozicija za ovaj duo i one su bile i zahtevnije. Na taj način smo zašli u žanr etno-džeza koji se zapravo odlično uklopio sa našim instrumentima.

Nastupali ste i na mnogim festivalima i nagrade silne osvojili.
Nastupali smo na raznim manifestacijama i okupljanjima u Srbiji. Osvojili smo prvo mesto na Smotri stvaralaštva srpskih kompozitora na Ubu, na Smotri muzičkih talenata u Sremskim Karlovcima i drugim takmičenjima. Pobedivši na Festivalu slovenske muzike u Beogradu, plasirali smo se u Moskvu i tamo osvojili Gran pri takmičenja, a prvo mesto osvojili smo i na takmičenju Golden Key Composition Competition u Njujorku.

Tvoj put od Kovina do Berlina predstavljen je u Telenorovom filmu iz serijala #mladiheroji. Kako je to biti mlada heroina u zemlji gde je većina mladih malodušna i bez nade? Šta možeš da poručiš svojim vršnjacima – kako da postanu heroji?
Nadam se da će, osim na današnji modernizovani svet, baciti pogled i na stvari koje ispunjavaju čoveka i koje su zapravo realne. Film o meni nosi jednu prirodnu i lepu priču koja zaista može samo pozitivno uticati na moje vršnjake. Ako malo više pažnje i truda uloži u nešto, vremenom će se vratiti uspeh i zadovoljstvo, samo je potrebno strpljenja i upornosti.

 

 

 

 

Skorašnji članci